Општинске новине

42

Београдске општинске новине

Али опет је у чаробном шатору нестао старији брат, и ево сад се појавио на сцену као Хамлет. Чаршав је опет корисно послужио. Стао је пред гледаоце с трагикомичним изразом и у трагикомичном ставу, а онда је почео: — „Бити, или не бити, то се пита сад.. — Па наравно не бити, — и онда је руком иза појаса извадио буву и убио је. Није је више било ... Опет је стао, као да почиње испочетка. — „Бити, или не бити, то се пита сад.. — Па наравно, бити, ако брат економ да добар ручак; не бити ако да загореле макароне... Кад је и тога било доста, онда се на сцени појавио јадни краљ Аир. Ко би га сиромаха препознао. Место његове поштене старачке браде, била је брада од кострети. Појавила се и Корнелија и друге кћери. Опет сви у чаршавима. Краљ се пита: куд ће, којој кћери и одговара: — Корделија је приглупа, али идеккњој, добра је, храниће ме... Онда су дошли на ред Овидијеви и Шекспирови стихови из „Сна летње ноћи", „Пирам и Тизба"... све опет карикирано... Затим су певали песмицу с руским рефреном „Жура...": „Кувар пој'о мармеладу, Па се тужи да га краду. Жура, жура, журавељ, Журавкуша маладој..." На дрвећу седи кос, Пева: „кувар Фрам је бос". Жура, жура, журавељ, Журавушка маладој..." Певали су и кајкавску: „Јен птичек свадбу делал..." Престали су тек онда кад се појавио нови глумац. Био је, што се вели, „добро накресан", то јест глумио пијана човека. Заплитао је ногама, посртао. Пала му је кана. — О-о-о, пала си —, почео је режати на своју капу. — Хоћеш да те дигнем?!... А јеси ли ти мене јуче дигла кад сам лежао на земљи?!... Ниси ме дигла, не ћу ни ја тебе. Аези, лези, нећеш са земље на моју главу. После су се започели плесови и кола. Кола су била свакојака. Ту је мајсторисао један Карпаторус, скаутски балет-мајстор, композитор, све и свја у овом погледу. То сад већ није било смешно, него ванредно лепо. Кад су се уморили, онда су позвали Сашу да он одигра „Аезгинку", и то „Даурскују", кавкаски плес, који доводи у занос и старо и младо. Саша се разиграо и развеселио, иако се у почетку опирао. Дигао се, стао. У десној је руци држао нож готово притиснувши

га на груди, леву је руку забацио уназад и тако је полетео као да лети по најглаткијим поду. Елегантан, млад, леп, плесао је са заносом. Да је била присутна Марија Фјодоровна, сигурно би заплакала. То је био омиљени плес њеног мужа. Место пратње, скаути су ударали рукама и у такту и на мотив „Аезгинке" певали: „Није нама нужно, Да живимо тужно, Већ је нама нужно, Да живимо дружно ..." Кад се плеше „Аезгинка", онда и најтрапавији Козак изгледа ванредно. То је онда дух, геније плеса, који скаче, лети, носи мисли гледалаца, испуњава собом цео простор. Сад је већ дечак плесао пригнут. Нож му је био у зубима. Руке су биле сложене на грудима. Једна нога била је стално подвијена, другу је избацивао невероватном брзином. Онда је наједанпут скочио, заковитлао се сам око себе и у секунди стао. „Браво, Саша, живео Рус", ни краја ни конца повицима, тапкању рукама. Кад су се опет смирили, Саша је остао на стражи. Сео је поред огњишта. Сасвим мали дим једва се издвајао из пепела и ишао у небо. Старе мисли дошле су опет дечаку у главу, али је чар младости био ипак над њим: одјек весело и другарски проведене вечери, а осим тога свуд око њега мирисала је шума, а звезде гледале с неба. Следеће ноћи догодило се нешто друго. Око поноћи наједанпут цео логор дечака подигао се на ноге. Бог Дажд грмео је, севао. Земља је горела. Брзо су се обукли. Најсмелији, међу њима и Саша, с ћебадима преко главе, „лампашима" у рукама похитали су преко бара, набујалог поточића, логору сестара планинки. Шћућурене као кокошке стајале су на улазу у своје шаторе, али се нису плашиле. Храбра команданткиња стајала је насрзд логора. Ветар је наједном однео два шатора. Женски прсти нису их добро причврстили. У једном је била и Бисенија. Прво шумско крштење. Све је цурило. Брзо су их пренели у шаторе који су се још држали. Али ни Бисенија, ни друге девојчице нису ни тренуле оком. Биле су храбр-е. Тек што су их пренели, још један гром, и још једап, а онда као да се Бог довољно шалио, опет ништа, мир, ведрина. Скаути са својим „лампашима" изгубили су се опет преко барица и набујалог потока према свом логору ... ! (Наставиће се) Дгр Марија ИлиђгАгапов