Општинске новине

6*

у Г д Л

\ 0,

\г

Слике из бсоградског робовања 1914—1918

II ГРАЂАНСТВО

(3)

Мајска руАа — О госпоица, како ви има лепо свеће! рече неки хусар застајући поред једне баштице. Девојче ћути и све више заклања главу у зеленило. — А шта је то, срвена? Како сови? пита даље насртљивац, показујући на једну леју. — То је лала. — О, лепо тулпе. Ја добим једно свеће из ваша мала, мала рука? Девојче се направи да не разуме, и хтеде побећи, али је војник задржа: — Молим, лепа, а како сови ово свеће код вас? — Зове се мајска ружа — рече мала, скоро љутито и отвори вратнице да пође, али је глас хусара опет задржа. — Па кад мајско ружа, зашто још не светало? — Зато — одшвори јетко девојчица што још није наш мај. Хусар љутито навуче црвену капу на очи, ошину се корбачем по чизми и жучно рече одлазећи: — Но, у ово лудо Србија, по српско календар и ружа мора светају. Мусај, мусај! Лудо српска глава. Реквирирани волови Сед, згурен старац, стоји у једном углу „Бециркскоманде". Како који од војника до њега дође, гурне га у страну. Он свима бојажљиво показује једно парче хартије и пита где ће примити новац за реквириране волове. Погледах. Пар волова откупљено за 200 круна! Примио је паре. Дрхтавом руком увеза их у прљави пешкирић и стрпа у њедра, узе штап у руке и изађе мирно. Тек иза првога угла застаде и пређе рукавом преко очију. То је суза, коју није смео убрисати пред „господом". Њихов и мој опис продећне пијаце Као што сам се некада, као дете, бојала да пређем преко гробља, тако сада о-

сећам језу кад прођем преко наше жалосне пијаце. Нигде ничега. Тезге и ћепенци већим делом су затворени. Сагао свет главу па само гледа. Ено, тамо је ред за спанаћ. Стигли сте, „нема више". Негде мале гомилице лука и кромпира. То је све. Највише се виде венци са црвеним паприкама, ћумур за пеглање и брезове метле. Док грађанство стигне, они већ разнесу за своје кујне. Месо, које треба да добијамо три пута недељно, не добијемо некипут ни једанпут, а откад су по Београду почели немилице тући псе и мачке, свет се и уздржава, док не види од чега је месо. А ево како окупаторски песници у „Београдским новинама" описују пролећну пијацу. „Пролеће је. Свуда се осећа покрет и весели живот. Сва лица ведра и насмејана хитају тргу. Свуда се разлежу весели гласови нуђења и ценкања. Вриједне домаћице ураниле су, да што прије дођу до намирница, па да се пуних руку врате дому и спреме ручак. На тргу је прави вашар. Ту сељакка нуди своју робу, а купци пуне своје ташне пролећним поврћем. Ту су и сељанчице са мирисним љубичицама и жутом јагорчевином. Зумбул је отео маха па мири цео крај " Каква иронија! Јадно нам цвеће, кад су нам после и коприву забранили да береко, јер, ако Београђани поједу, са чим ће царска војска на фронт. Све школе биле су запослене брањем коприва. — Свега се песник сетио, само је заборавпо да помене чаробан одблесак бајонета у раном јутру и рефрен њихових војних комесара: „Доста траве, иди па паси!", који се увек понављао кад год су домаћице протествовале што и за народ не оставе што. Заборавио је такође да каже, да је многа српска домаћица место зумбула помирисала кундак или песницу редара. Частила га У Одељењу за инвалиде, где раде и наши чиновници, већ неколико дана виђа се нека сељанка са некаквим хартијама, које но-