Општинске новине

Слике из београдског робовања 1914—1918

„Како однет" — протествује свет, — „кад у новинама стоји да ће се данас продавати?" „Е, то је друкфелер, и то је важило за јуче, разумите кад вам ое каже. Шта сте јурнули као стока." „Нема ништа, идите једном", — наређује војник и потискује пушком свет даље од продавнице. Свет се само згледа и уздише. Речи не смеш рећи, иначе зло. Ја заостадох са неким госпођама које од ране зоре чекају и зебу. Купићемо бар коју килу бундева да умесимо проју па ће се лакше гутати. Пред продавницом зауставише се неке таљиге, и, на очи целога света који се ту десио, однесоше неколико џакова српске зелени: лука, кромпира и остало: све за швапске куће и кујне. Једна буцмаста Швабица, и не чекајући на ред, уђе у продавницу и поче бирати бундеве. Војник расече једну — није слатка, друга — зелена, трећа „као блато". Све исечене бундеве војник баци на страну, а четврта се спреми за госпођу, јер син госпођин рече: ,,Ова је слатка као мед". Сад дође ред и на грешну „Рају". Морали смо узимати шта је коме дошло на ред, па и оне одбачене. Једна ??:ена само што рече: „Молим вас дајте ми другу, ова је сасвим зелена" Војник јој оте бундеву из руку, пружи другој жени, а њу изгура речима: „Ти иди па чекај док ти Срби донесу зрелу". А какве рекламе преко новина о снабдевању грађанства! Укус комесара Београдске општине Данима је требало ићи и данима чекати да будете примљени код г. комесара Јуза. Ако је требало да по одобрењу лекара добијете за болесника 1Д литра млека више, то је морао оверити комесар, па тек онда обићи остале канцеларије и добити потребну листу да млеко. Трећи је дан како долазимо ја и још једна млада жена. Чича који пријављује излази, гледа нас, слеже раменима и као нешто прећуткује. Стари је то београдски служитељ и пријатељ сиротиње, али шта може он. И сад нам приђе и у поверењу рече: Несрећа швапска, ја вас пријављујем а он пита јесте ли младе, и имате ли свилене чарапе. Ми се погледасмо и пођосмо кући. „Куда?" пита добри чичица. „Куваћемо, чико, туцани кукуруз место млека, за то нам нису потребне свилене чарапе". Беспримерна суровост Сваком и најмањем детету било је познато како је поступано са руским заробљеницима. Али доцније се политичке прилике изменише, па и сам положај руских заробље-

ника. Остадоше бедни Талијани и несретни Срби. Њихова исхрана била је таква да су по улицама и по сметлиштима морали купита остатке лука и поврћа. Није било никакво чудо, ако се, за комадић хлеба или какву кост, побију са псом коме је бачено из какве мирисаве швапске менаже. Иако смо већ у велико свикли да из дана у дан гледамо различита спровођења у полицију и преко Саве, ипак овај призор привуче општу пажњу: Напред је ишла госпођа у црнини, а за њом један талијански заробљеник са везаном цепаницом о врату, бос, полунаг са неким дрон»ком који је некад био шињел. За њима су ишли стражар и један полицајац, са камџијом у руци. Од једног дечка сазнадох ово: Гладни Талијан украо је цепаницу дрва и унео у једну кућу нудећи је за парче хлеба. Госпођа, која се тек била спремила за излазак, пружи му комад хлеба, а дрво и не погледа. Али тек што је била пошла, полицајац је задржа и упита шта је купила од Талијана. Она рече да није купила ништа, већ му је само дала парче хлеба, али полицајац тада ошину јаднога роба, да се преви од бола, а жена покри лице рукама. Заробљеник је отеран у ћелију, што је украо дрво, а госпођа у полицију што му је уделила парче хлеба, јер је наредбом било строго забрањено да се заробљеницима ма чиме помаже . Кад је пуштена, кажњена је са 200 круна због непоштовања наредбе. Часови клавира за качамак Беда у исхрани сзе је већа. Само се мисли на опстанак. Човек је постао исувише мизеран. Стомак неће да зна низакакву духовну храну. Он се буни, а мозак тада има једну једину мисао. Шта ће се јести. Иста кевоља притисла је и малу породицу поч. српског пуковника, која још ниоткуда нема ни паре прихода. Нема се шта ни продавати, јер нису ништа ни затекли у кући. Неким случајем, остао је код чувара куће клавир, и ћерка пуковника је једва добила дозволу, да га подигне у стан. И сада је већ имала две мале ученице. Једнога дана дође и трећа, али одрасла девојка. По изгледу је била сита и задовољна, била је кћи „ратне бифеџике". После саветоваља са мајком, ћерка саопшти својој новој ученици да свакога дана шаље по једну порцију качамака и по 5 круна у новцу. „Е, Бога ми не могу" — рече ухрањева госпођица. — „Наш је качамак скуп; ми га увек добро замастимо кајмаком, а такав качамак стаје више од круне. Не могу, не могу, то је скупо". А нежно и гладно девојче, бојећи се да ће можда изгубити овај час, рече брзо. „Знате, шта? Ви наш качамак не морате много замастити, јер смо ми већ и одвикли од масних јела".