Општинске новине

Беог радске општинске новине

Погодише се. Бифеџикина кћи — учиће клавир. Ја сам Српкиња а не Циганка Стражар је ухватио госпођу која је са осталима купила дрва у Кошутњаку и стражарно је привео вахтмајстору, оптужујући је да је вређала и њега и војне власти. Пијани старешина страже дочекује жену лежећи. — Нисам вређала господина, само сам казала да нисам Циганка него Српкиша, и да не сме да ми псује Бога циганског. — Увреда! ха, ха, ха,.. па него шта сте кего Цигани. И ви сада купите коске, крпе, дрва као и циганке. Растурени сте по целој Европи и Африци као и Цигани. Не смете протестовати, разумете ли? Иначе И онда је пришао жени сасвим близу: — Но, не љутите се, волимо ми и легге Циганчице, и зграби је обема рукама за главу, повуче у извесној намери, али, пре него што јз остварио шта је наумио, пуче шамар, да је сва соба зазвонила. — Неваљалци, зато вас оптужујете и затварате на правди Бога. Гори сте од сваке вере. Срам вас било! „Румени" господин брзо се отрезнио, и рапорт је био још брже готов. Спроведена је за Београд. Наравно, затворена је у мокри подрум. Три дана слали су овој јадници неку прљаву чорбу, а четвртог је дана интернирана. Бесни Видман обилази колону која је спремна за полазак и заједљиво говори: — Да, сви сте ви анђели, нико није крив, нико не зна зашто се интернира. Ето, и ти не знаш, не? Упита госпођу. Она прикупи снагу и пркосно рече: „Сада знам". — Но, хвала Богу да једна призна. А зашта сте ви интернирани? — Опалила сам шамар пијаном вахтжајстору, који /е хтео да ми окаља образ. Колона се затресе од смеха. „Браво, браво, Српкињо"! — Куш!... свиње српске — раздера се Видман и улете у канцеларију. Царев дан У Порти Саборне цркве стоје искупљени свештеници и разговарају. По наредби, одржано је молепствије за царево здравље. Попу Гаври никако не иде у главу да сила може кога натерати на молитву, па зато и рече своме другу и пријатељу жупнику X: „Смешно је, брате, да играмо молитвама. И зашто да се лажемо? Реци, зар се ја могу молити одано и од срца Богу за здравље свога непријатеља, и то још у рату?" Тога дана тајна полиција наместила је своје „уши" и по самој цркви те није никакво чудо што је поп одмах притворен а

затим интерниран, а жупник премештен ван: граница наших. Жао ми је У једну радњу са писаћим машинама и музикалијама у Краља Милана улици често је свраћао један млад лајтнант. Он је читао на глас своје песме и писма, да их госпођице умножавају на машини. После их је слао са и без потписа својим „вереницама", које је врло често мењао. Вида, девојка са лепом и великом плавом косом, која је радила на машини, већ је давно приметила да овај господин није равнодушан ни према њој, али се чинила невешта. Купио је од ње већ масу нота, па чак неке српске, али се нимало није додворио гордој Српкињи. Једнога дана млади официр, улазећи у радњу, ступи право пред госпођицу Виду и уневши јој се сасвим у лице упита: „Лепа госпођице, могу ли од Вас добити: „Без тебе, драга, не моГ У " Девојка се спочетка збуни, али се брзо прибра и весело рече: „Жао ми је господине, али све су српске ствари забрањене". Мађарица хоће мир У кући г. проте Т. станује некакав полициски комесар са госпођом и са два ужасна пса. По цео дан чује се њихово урлање и лајање, а војник је дужан да се с њима јури и игра као са себи равнима. Одмах до куће станује једна сирота жена са троје мале дечице, које сваког дана оставља док она одлази на рад. Најмлађе дете од 11/2 год. боји се паса, па чим их види и чује, вришти, да свисне. Али је то плакање постало досадно бесној Мађарици и једнога дана поче претити да ће све одатле разјурити јер њени пси не трпе децу. Запрети, или да деца престану плакати или ће ту безобразну Српкињу бацити у подрум. Мати се јадна правда и доказује да она мора на рад, јер им треба хлеба, али она ни да чује. Сиротој жени додија па огорчено рече: „Боже! Зашто допушташ оволику неправду! Нзени и пси могу урлати колико хоће, а ја треба и децу да поубијам што плачу". И узели и казнили После бакарних ствари, почели су одузимати и вуну из душека и јастука. Жена са малим сином однела је да преда реквирирани душек. Како је њима требала вуна хитно, то су одмах и јастуци и душеци изручивани на камару. Жена је парала са сином душек, и у вуни нађе замотаних 6.000 дин. у српским новчаницама. Жена се обрадова, мислећи да ће смети узети новац кад је у њеном душеку нађен, али се преварила.