Општинске новине

Слике из београдског робовања 1914—1918

Новац јој је одузет, а она кажњена са 3 дана затвора што је крила српски новац. Објава „Одлуком потписаног заповједништва од 14 октобра 1916 Ехт. Бр. 690 осуђена је Митра Станојловић, сељанка са Врачара, због преступа пољске крађе кромпира н сувог семена сунцокрета и у смислу члана II, § 1. наредбе војног врховног заповједништва од 22 јула 1916 Год. на новчану казну од 200 круна или 20 дана затвора, ако се новчана казна не би могла наплатити. Ово се даје на опште знање". А јадна жена, ушла у своју властиту њиву да накопа коју килу кромпира и одломи цвет-два сунцокрета да остави за семе. Сељак музе краву у запрези Заводи се нов ред за продају млека. Млеко се мора носити у општинску продавницу. Стајаће се у реду, па ће, према боји цедуље, добијати колико коме следује. Лепо би то било, кад би се стајањем у реду и дошло на ред. Војници износе по читаве кантице од 2—3 литра и зато многа наша мала деца и болесници остају без млека. И њихови пси морају имати млека колико им треба, а да мкоги Београђанин га нема ни на последњем часу. И данас се понавља исто: растура се ред; нема више млека. Једна несрећна мајка звера по гомили, од кога би могла добити бар мало, за болесну кћер. Свет бежи, свакоме је потребно. У једној споредној улици спази сељачка кола са дрвима, али наједном стаде, загледа се у стоку и — као да јој се разведри лице. Приђе сељаку и сва уплакана молила је да помузе краву макар за чашу млека. Сељак јој рече: „Ама, не марим, зашто ти не би учинио за болесно дете, али не смем, бојим ее жандара. Знаш, глоба је велика. Него знаш шта? Дајде ми то лонче, а ти тркни до на ћоше, па припази". Жена послуша, а добри сељак се прекрсти, и помузе краву у запрези. (Грехота је мусти краву која вуче кола). Захвална жена понуди му новац, али он одби речима: „Зло нам је, сна'о, свима. Чувај те паре за брашно, неће ти бити сувишне". Жена, благосиљајући, оде весела кући. „Јесхе ди ви Цигааики?" Ратна сиротиња са џаковима на леђима, боса или у патикама, иде погнута под тешким теретом, разговарајући међу собом. Има ту чиновничке деце, и госпођа. Међу њима је била и жена једног српског официра. Поред њих пролази аустриски официр са госпођом. Она му се обесила о руку па ра-

дознало посматра гомилу, о којој он нешто говори. Он наједанпут застаде и упита: „А јесте ли ви жене Цигаанки?" — Јадне жене оборише још више главе, под овом тешком увредом, а једна међу њима отресито одговори. „Јесмо, господине, дабоме да смо Циганке, кад смо им преотеле занат. Код нас, пре рата, дрва, коске и старе крпе купиле су само Циганке, а то све сада радимо и ми, јер нам треба живети". Не да своје Каплар Сте(за родом је из равна Баната! Зато што је Србин свом душом, често је долазио у опреку са Маџарима и другим непријатељима Срба. Био је одређен да за неке официрске породице доноси из прека намирнице, па је доносио кришом и за Београђане. Научила Српкиња да припали кандило, те неколико госнођа поруче да им донесе 2—3 литре зејтина. Допутовао Стева лађом и већ на излазу, а пред њега стаде детектив и затражи да му преда зејтин. „Та, како ћу Вама дати зејтин кад он мене 240 круна стаје!" вели Стева. Детектив остаје при своме. Стева му приђе и рече: „Знаш, шта, бато? ако се баш зејтин мора предати, онда узми литар, а ова два мени остави, да и ја сирома' човек штогод зарадим". Детектив ни да' чује. „Мусај све". ,,Е, не мусам", рече Стева па извади из торбе сва три литра, и — трес о калдрму. „Ето ти, кад није моје неће га ни швапске салате видети", рече Стева и задовољно је гледао како се зејтин лепо по калдрми разлива. Детектив зовне стражара, рече му шта је било, и овај Стеву отера стражарно. Изведен је на рапорт. „Знаш ли ти како је строга казна за онога ко спали или упропасти намирнице?" пита војни старешина. „Знам, ја сам ово и донео за исхрану, али за моју, ја сам то платио". „Не говори! Три месеца затвора" — командова капетан. И Стеву отераше. После неколико дана моли он за рапорт. Молио је да га пошаљу на фронт. Дозволише му, а п.пуковник му рече: „Иди, јер ти би и овде заслужио куршум. Овако ћеш бар погинути у одбрану отаџбине". Полазећи, свратио је Стева код неких Београђана, и свима га је било жао, а он је спокојно говорио: „Не брините ви за мене. Та само док пређемо Саву, одо' право у „Зелену гарду", нисам сам, фала Богу. Та зар нисте видели? Ја ПЈвабама нисам хтео дати три литра зејтина, а како би им поклонио, касти, свој живот".