Општинске новине

48

Београдске општинске новине

Оде Стева Банаћанин, а тихо је певушио: Узми, Петре, Срем, Банат и Бачку, А ти, Карло, иди у Немачку — шалај!! Злослутница Заклао месар за радњу вола, па и једно младо теленце, по нарочитој жељи, за официра. Теле заклано без дозволе. Зато санитет није знао. Исте ноћи бану патрола да кућу претресе. Док је сиромах човек дрхтавом руком отварао стаје, разлеже се крештави глас ноћне тичурине. Један из гомиле упита: „Шта је то? каква је то животиша?" Жена, која је била са села, мирно и безазлено одговори: „Злослутница, господине. Тако је исто крештала, из ноћи у ноћ, кад је наша жалосна војска хтела да отступа". Увек спремни Једнога јулског дана трчала је мала Зора, кћи г. С. Н., за оцем и викала да се врати. Кад је он упитао шта хоће, она му довикну: „Па ниси, татице, понео ни зимски капут ни оно у марами, што ти је мама спремила". Ја ое касмејах у себи, и тек да је упитам шта ће њеном тати зимски капут по овој жези, кад пред собом спазих да војници спроводе неколико људи и младића у лаким капутима и кошуљама, како су се затекли на раду и на улици. Сад ми тек би јасно, зашто људи ни јула месеца не излазе из кућа без зимског капута и завежљаја. Бог се брине Уочи самог Петров-дана седела сам у башти учитеља М. Разговор је углавном вођен о невољи која је наступила, и о глади која је на прагу. „Девет душа ваља исхранити", вајка се јадни човек. „Ужас, тако ми Бога. Кад узмеш брашно за десет дана не смеш узети хлеба за исто то време, па живи ако можеш. На пијаци просто ничега. Да имамо бар пасуља или кромпира, па да се хлеб приштеди; овако, Бога ми, зло. Ето, сад нам и жетву однеше, а ми, као тужна раја, добијамо по 160 грама. Бог једини зна шта ће с нама бити, јер овако неће се моћи дуго. Осећам, да смо сви као у каквом левку, и да полако изумиремо без услова за живот". „Хлеба, хлеба бар да имамо", — вајкају се људи, сатрвени бригом и страхом. Наједаред, као из ведра неба, услед друштва паде комадић хлеба, а неко из друштва весело повика: „Та не брините, можда ће нам Бог ману пустити". Али мала птичица из висина јасно је говорила својим милим цвркутом. „Не брините, јадни људи! Не заборавите, да се и о вама брине милостиви Бог као и о нама. Погледајте на нас птице Божје. Нити сејемо,

нити жањемо, а благи се Бог за нас опет постара. Ето, зар нисам имала већи комад, но што сам могла и понети! Биће, биће хлеба добри људи, само не губите веру у Оца свога који је и пустио на вас ова искушења". Није у пријави Ноћњим прегледом нађоше патроле једну женицу у туђој кући. „Шта ће ту кад није у пријави?" пита полицајац. „Сместа у полицију". — „Немојте, побогу људи, то је моја ћерка; она седи далеко од мене, а ја несрећница не могу бити код ње због овог болесног детета" и показа на постељу. Немојте је, молим Вас, терати, јер и ви сами видите шта је код ње!" „Куш! ти матора вештице, а ти, млада, хајд' напред! — командова полицајац и одведоше младицу у затвор. Рано у јутру долази војник бабиној кући и још с врата виче: „Бабо, иди носи оно твоја лудо ћерка у шпитал, она добио син". Спрема за српски Баскрс Пронео се глас, да су по извесним квартовима окупаторске власти забраниле бојење ускршњих јаја. Чусмо и ми. У исто време изађе најстрожа наредба, да се на трг не смеју износити јаја на продају, већ да се што већи број кокошију мора насадити. Госпођа Р. за Велики Четвртак спремила варзило, као и обично, али нигде једног јајета ни за лек. У оној срџби, дохвати па поче бојити саксије са цвећем. „Шта то радите, госпођо"? питају сусетке чудећи се, а она одговори: „Ето шта радим: кад не могу по лепом хришћанском обичају да спремим јаја за Васкрс, ја ћу обојити ове саксије. Жене Мироносице, црвеним јајима уверавале су неверни свет да је Христос васкрсао, а ја ћу, ако Бог да, овим. Кад буду остављали наш јадни Београд, бацаћу им ове црвене саксије на главу, и тиме ћу их уверити, да је дошао наш српски Васкрс". Како се славило На Св. Арханђела служба је у Саборној цркви. Долазе и Срби заробљеници под јаком стражом. Крсно им је име, те један по један пали свећу. Народ узбуђен до суза. Наши „свечари", заробљеници, стоје као право робље, одмах при улазу. Дванаестогодишњи ђачић нешто је пре почетка службе проговорио са спроводником. Он је климнуо главом у знак одобравања. Ђачић је тада пришао заробљеницима, пружао једном по једном руку, и честитао им славу. По његовом примеру исто чине и многе жене, дајући им у исти мах и свој дар у