Општинске новине

Слике из бео градског

робовања 1914—1918

да се само зла спасе. И ја сам осетила последице ове наредбе. Нити је кућа била моја, ни капија, а осим мене становало је у кући још неколико породица. Али једнога дана око 41/2 часа ујутру бану оружник у мој стан, јер је био са улице. Тресну ногом, и опоро упита, што ми капија није закључана и потеже песницу да ме удари. Мати моја хитро га шчепа за руку и спасе ме прљава ударца, али је одмах отерана у затвор због „дрскости". Ја и дете остасмо плачући за нашом „бајком". Тако је било, а сада ево нове наредбе, да се капије не смеју затварати. Скупиле се жене по угловима дворишта па се труде да је протумаче. Неке веле да је то због интернирања, неке опет, због ноћног претреса, итд. Слуша то мали Брана па рече озбиљно: „Не знате ви жене. То /е зато што ће скоро да беже, па да се њихови војници имају Где склањати ако буде уличне борбе. Знам ја, кад су отступали први пут како је било. Код госпође Лене било је у подруму пет војника, у шупи 4 а један улетео чак у кујну под кревет. Ето зато су сад забранили да се капије затварају". Изгубио револвер Аепа а сирота госпођица О. иде често у болницу да обиђе своју оперисану другарицу и да јој однесе какве понуде. Кад се једнога дана спустила улицом Кнегиње Љубице, ослови је један аустријски официр, па је с њом ишао све до болнице. Као прави детектив убрзо је сазнао домаће невоље јадне девојке. Наравно, да јој је понудио сваку услугу па и лепу службу. Девојка убрзо би постављена у некој канцеларији са добром платицом. Од тога дана почеле су праве муке за ову јадну Српкињу. Дуго је трпела насртљивост дрског официра, док се најзад не одлучи да своје јаде повери једном добром Србину и потражи од њега савета. Поред све наметљивости официрове, морала га је често пратити и по околини Београда, кад је ишао службеним послом. Овога пута поверила је другу да га мора пратити до Кнежевца. Млади Србин, са још једним другом, изађе на заказано место па из заседе, и у полутами, увере светлога официра „да Србин још живи и да је јунак", па пошто га обезоружају, нареде му, да се за пола сата не сме никуда маћи, иначе биће зло. У сутрашњем броју „Београдских новина" изашла је ова белешка: „Један часник изгубио је у путу од Кнежевца до Београда службену торбу са револвером. Ко је нађе, нека је преда редарству". Разумљиво је, да јз госпођица упућена у Доњи Град да пребраја цепане и крпљене

џакове, а после неког времена је, као неиоуздана — интернирана у Мађарску. Увек само казне На периферији Београда кречи девојка споља своју кућицу. Окречена је лепом плавом бојом, а око прозора уоквирено белом. Царско-краљевски редар пролази и посматра шта ради, па је пита, коме она то тера инат. „Какав инат, господине? Кречим своју кућу како волим". „А зашто не кречите жуто, а око прозора црно, него баш плаво и бело, да сте још и црвено окречили, видели би Ђенђеш. Боље ме послушајте, јер ћете бити кажњени и због те две боје". „Па нека будем. Баш да видим ко је толико беспослен да и о томе води рачуна, а црно-жута боја отарз се и није постојана, то сви знамо". „Шта кажете? Кајаћете се, ако до сутра не намажете кућу другом фарбом". „Ко је беспослен нека је маже како хоће, ја немам кад, рече девојка и уђе у кућу. Зато што није имала да плати 50 круна казне, због ширења бунтовничких мисли, отерана је на десето-дневни рад. Вадила је на Дунаву дрва из блата, која су била потопљена. Девојка је тешко оболела. Овако су убијале окупаторске власт-л будуће српске мајке. Тачка мрЉњеша Једног хладног дана срете госпођа Анка своју неку познаницу, која је на себи имала само танку блузицу. „И ју! Жено зар Ви тако": викну зачуђено госпођа Анка, зар вам није зима? „Зима? Не бојте се, нећу сз смрзнути: зар нисте читали извештај Опсерваторије из „Букурешта"? По свему изгледа да је сада тачка мржњења у Бечу и Берлину, драга моја" — рече друга госпођа, и журно похита трамвају. Мученице Идући једнога дана кроз Београд сретох две сељанке, како посрћу под неким теретом, који су носиле на мотци преко рамена. Дођох ближе и зачудих се кад спазих да носе у испреплетаним конопцима мртву дебелу свињу. Упутише се право канцеларији војне продавнице. Власт је реквирирала крмачу за неку њихову кујну у Земуну. Сељанке су је морале саме дотерати чак из села у Београд у одређени дан. Несрећа је хтела да им свиња цркне близу Кошутњака. Једна од њих оде да јави „Алавом" одељењу на Бањици (Тако су сељаци звали њихово „Одељење за исхра-