Општинске новине

50

Београдске општинске новине

нос руком! Ух, што су прости. Је л' те? Зашто ое не бисте упознали?.. — Доста, молим вас. Сви ти Ваши улицкани официри за мене су црни гаврани. Кућу ми раскућили, мужа убили, браћу разјурили, живот нам упропастили... Ја их сз гнушам, па и кад би ме на вешала осудили, сама бих себи омчу на врат намакла, само да ме се њина рука не дотакнз. Чујете ли! Швабица је погледа и са жаљгњем рече: — Е, па кад волите да се мучите, нико вам не може помоћи. Ви ћете вући на леђима дрва и брашно, а дете ће вам умирати жељно свега. — Нека умре, али му мајка неће бити >:епријатељска наложница, ни за шта на свету. Купатидо за народ После уласка Аустријанаца у нашу лепу -земљу, пуњеки су ступци њихових новина о нашој ниској култури, о простоти, о дивљаштву и прљавпгтини нашега народа, итд. итд. Жалили су се како окупаторске власти имају .муку с народом који се боји воде, који не зна за сапун, који се купа само двапута у животу: кад се роди, и кад умре: „То је и нагнало позване", тако веле у једном свом листу, „да бајонетима терају на купање људе, који се као дивљаци крију по шумама". Једно „народно" купатило било је подигнуто и у Жаркову до Београда. То је отворен басен поред парног купатила за њихове војнике. Јулске жеге нагнале би свакога да скочи у пријатну хладну воду, па зато се и деца и дечаци једнако скупљају око купатила. Како би се радо деца бућнула у воду, па не би излазили по цео дан. То би можда и било, да командант талијанских заробљеника у Жаркову нема 50 пари гусака и 70 пари пловака! Да, то је њихово купатило. По цео дан осам до десет Талијана чува ово пернато благо капетана, који тргује живином. Порзд њих, увек је пуно бедне, босоноге и каљаве дечице, која чекају да гуске и пловке напусте басзн, па да се после они бућну. Зато није ни било чудо што су деца стално имала красте и шугу. Једкога дана седело је, као и обично, пуно дечице на бедзму басена и посматрало пливање живине. Кад понесу проје, тада им бацају и мрве, и слатко се смеју како пловке отимају једна од друге. Али, кад се издалека појави сури полицијски пас капетанов, разбегну се деца куд које. Овога пута мали се Стева занео гледајући пловке, па није ни опазио да је остао сам на обали. Извади из недара комадић тврде проје и баци у воду. У истом тренутку наиђе капетан, па мислећи да је дете бацило камен у басен, напуцка пса на дете, и свега би га пас рашчупао, да га, по цену своје слободе, не одбрани један Талијан. Дете, све исце-

пано и скоро онесвесло од бола и страха, однесе нзка сзљанка мајци, која јз у очајању чупала косе и проклињала злотворе, али се није имала коме потужити. До последњег дана њихове владавине ово купатило остаде капетанова својина, у ком? је купао псе и живину. Покушај самоубиства Београдске новине 1916 „13 овог месеца извршила је Стана Кршћанска покушај самоубиства. Ударила се кухињским ножем у трбух. Позвати лекар наредио јз да се јадница пренесе у болницу. Ране су јој озбиљне. Као разлоге овоме сзом делу навела је болест и оскудицу у храни". Ето како нам је овде лепо. „Даће Бог, кумо" „Ха, кума Дуле, шта мислиш хоћеду ли господа опет у бежанију?" пита Циганка свог маторога кума. „Хе, ћерко, а ко би то па знао. А и да оћеду, ћерко, слабу би асну имали од њи. Покупили ове гладнице, видиш, све, па нема шта ни господа да спремаду. Али би бољу срећу имали да смо сада у Нови Сад или Бечкерек. Хе-е, што би тамо па скупили земуницу бре... И нашој би овде господи продавали, ћерко. За то, ми цигани да се молимо Богу". „Е, куме, није ваљда Бог ни нас сироте Цигане заборавио". Даће Бог, даће Бог! И то ће проћи Ћирилица се нигде више не сме видети. Латиница је замењује свуда. Скидају се старе и намештају нове фирме. Стружу се емаљирана слова са излога и скидају фирме са зидова. Емаљиране таблице које носе имена улица лупају се и бацају, а на њихова места намештају се латиницом писане. Млекаџије и ћевапџије закречавају своје мале фирме на зиду уздишући. На великој радњи у Краља Милана улици фирма је „Стовариште собног намештаја". На лествицама некакав младић препокрива целу фирму црним сатином, као одар милог покојника. Па ипак, срце ми заигра од радости на помисао да и саме окупаторске власти признају само привремену моћ и важност ћирилице. Крпа је то, лако ће се здерати са фирме, кад затрешти српска труба која ће нам донети слободу. „Не заклапајте капијеГ' Свега неколико дана пре ове наредбе била је ова: „Заклапајте капије!" Ко учини противно казниће се са 200 кр. И свет поче правити капије и кључеве, наваљивати дрвље и камење на капије које се не могу оправити.