Општинске новине

8*

«

Сликар г-ђа става композиција коју смо гледали ћутећи с поштовањем. Сваке године су се приређивале ђачке изложбе. Публика се интергсзвала и одобравала. И похвала критике није изостастајала. Ђака је бивало све више и школа је постала тесна". Услед реномеа који је школа уживала у грађанству Београда, као и у читавој Србији, и ради таквог режима она се временом толико развила, да се неколико пута морала сглити у све веће просторије. Са новцем којз је госпођа Вукановић 1902 године добија из Немачке, они у Капетан Мишиној улици број 13 зидају лепу уметничку кућу, са веома лепо израђеном фасадом и фрескама које је радила госпођа Вукановић, а које претстављају Музику, Сликарство и Играње. У тој кући су се налазила четири атељеа у које је била смештена уметничка школа, чији је само вечерњи курс у то доба достизао до 90 ђака. Та зграда је у прошлом рату у пола разрушена, и данас, по оправци и адаптацији за приватне станове, једва да потсећа на ону стару предратну. За време ослободилачког рата (1912—1918) Бета Вукановић, као добровољна болничарка подноси све невоље које подноси и српски народ. Иако је имала све услове да живи „у слози и љубави" са окупаторским властима, она ипак сматра да јој је дужност да дели судбину српског народа, и одлази у бежанију. Наконизвесног времена проведеног у Солуну, Атини и Марсељу, супрузи Вукановић одлазе у Париз, где јануара 1918 године умире Риста, који је за време рата вршио дужност инспектора српских школа у Француској. После мужеве смрти приређује једну изложбу и води кроз цела 3 семестра једну малу групу ђака. После рата она се враћа у Београд и ту, затиче порушену и покрадену своју кућу и своје атељее — и пуних пет година потом живи у једној малој собици у „Дому ученица", у Крунској улици.

Бета Вукановић: Полумир у Ибарској клисури —• Уље из 1935 г. (Својина г. инж. А. Ацовића)

Бета Вукановић: Мој муж — Париски рад уљем из 1^94 г. (Својина Музеја Кнеза Павла)

1921 године Бета Вукановић поново долази на своје старо место у обновљеној „Уметничко-занатској школи'" — и на том положају остаје све до данас, заузимајући тај положај већ пуних четрдесет година и изводећи једну за другом бројне генерације српских сликара. Кроз све то време, сад под оваквим, а сад под онаквим приликама, Бета Вукановић марљиво и предано ради. Прве своје радове Бета Вукановић је изложила 1898 године у Минхену у салонима „Кунстферајна". То су били сами портрети, међу њима и први њен самостални рад, портре „Моја мајка", у природној величини — у тамним тоновима —, који госпођа Вукановић и данас још чува! с нарочитим пијететом на најлепшем месту у својој спаваћој соби. Прву своју колективну изложбу Бета Вукановић је имала у заједници са својим мужем и са вајаром Симом Роксандићем исте, 1898, године у просторијама тадање „Српске народне скупштине", на углу улице Краљице Наталије и Милоша Великог, у згради где се данас налази биоскоп „Одеон". Краљ Александар Обреновић је био толико одушевљен том изложбом, да је супруге Вукановић позвао да је поново приреде у двору, кад се у Београд врати Краљ Милан, који се тих дана налазио у Царизу. „Реприза" те изложбе је одушевила и Краља Милана, који је био одличан познавалац уметности и издашни купац уметничких дела. По једној анегдоти, чију ми је истинитост потврдила и г-ђа Вукановић, он ју је упитао како јој се свиђа Београд и да ли може да се навикне на живот у њему; она му је одговорила, да јој се све свиђа, само да се не може научити на две ствари: на београдску калдрму и на српску паприку, Госпођа ми је потврдила да јој то није успело