Општинске новине

64 Бео градске општинске новине

обраслим травом, — имао је у себи нешто симпатично, оригинално и привлачно. Све је то, дакако, веома позитивно деловало на мзне, која сам дошла из велике интернационалне, модерне и козмополитске вароши — Минхена Тадањи интелектуални Београд није био, као данашњи, раштркан и разбуцан разним антагонизмима, свађама и ситним личним зађевицама. То је тада била једна породица, у којој је сваки члан осећао пријатељске симпатије према свима осталима, а за узврат уживао симпатије свију. Онда нас није било толико као данас, али она мала група је далеко више стварала и створила, сразмерно према оном што се ради данас. Онда је ипак било људи који су се искрено, а не по дужности, интересовали за уметност. И, колико се ја сећам, а верујем да ме памћење није издало, тадањи услови за уметнички рад нису били баш тако очајни, као што се то данас често мисли и говори. Шта више, ја никад нисам имала разлога да се пожалим ни на материјални неуспех. Није прошла ни једна изложба на којој сам излагала а да нисам продала бар по једну слику, или да нисам добила по неку поруџбину. И још једно: верујте да је то било заисга тако и да све ово што сам вам рекла није само израз дужне куртоазије. Интересује ме ко су били заправо чланови те мале интелектуалне породице тадањег Београда. — Кад смо дошли у Београд, ми смо се одмах нашли усред бујног и уметничког и културног живота. Мој муж је још за време својих студиј4 у Петрограду створио одлично пријатељство с тадашњим тамошњим српским послаником на руском двору Миланом Петронијевићем, и ми смо одмах, по нашем доласку у Београд, били најсрдачније примљени у тој фамилији, која се у међувремену преселила из Русије у Београд. Тиме су нам уједно била отворена врата у највише београдске кругове. Моје успомене из тога доба вежу ме уз фамилију песника Симе Матавуља, уз Богдана Поповића, Слободана Јовановића, Јована Дучића, Милана Ћурчина, Милана Ракића, Бранислава Петронијевића, Јована Цвијића, Марка Мурата итд... Све су то били наши

Један поглед на атеље госпође Бете Вукановић

најбољи пријатељи, с којима смо се бар једном недељно састајали; или у кавани, или на кави код неког од њих, или, коначно, код нас на чају. А данас? Често прође по пола године и више, да не видим и ништа не чујем о својим старим знанцима и пријатељима. Све нас је раставио овај луди темпо живота. Сви ми некуд јуримо за неким страховито важним пословима. — Нема и никада више неће бити оне интимне топлине старог Београда. — Ви сте, колико ми је познато, у патријархалну београдску ^оедину први унели уметнички обрађену и продуховљену карикатуру? — Тадањи Београд, па чак ни највиши интелектуални кругови, није имао никаквог смисла и никаквог разумевања за карикатуру. Људи су мислили да је то само обично шегачење и вређање. Одвело би нас сувише далеко кад бих вам причала о томе шта ми

Бета Вукановић: Професор Антон Ажбе (Својина ауторова)