Општинске новине

Прилози за историју Београда

1 Из београдске прошлости

Стогодишњица поште у Србији Ове године, 22 маја, навршиће се сто година од установљења поште у Кнежевини Србији. Државни савет је решио 22 маја, а кнез Михаило потврдио то решење 10 јуна 1840 у следећем: „Док се Уредба о заведенију пошта и наплаћенију за поштанске подвозе не изда, од сваког без разлике који би на мензулским коњима путовао, по два гроша чаршиска на сат наплаћује, изузимајући Татаре и чиновнике који са објавом по „службеном послу путовали буду." Српске новине су у броју од 7 јуна донеле ову белешку: „Обштег знања, посредством листа, читатељима јављамо да је овде у Београду пошта устројена која сваке недеље двапут, сирјеч средом и суботом у подне одавде за внутреност Сербије полази. Она је смештена у здању на Калемегдану у ком се правителствена мензулана наоди, гди ће се следователно од данас и сва писма примати, како званична, тако и приватна." Убрзо, 15 јуна 1840, установљена је пошта и у Крагујевцу. Из ове белешке видимо да су се пошта и мензулана (коњушница) налазиле на Калемегдану. Али где? Онда се није сматрало за потребно да се место ближе означи, јер савременици су га сви знали а на будуће истраживаче нико није помишљао. У 1843 пошта се је налазила у Брзаковој кући — Краља Петра бр. 8 — порушеној прошле године. Према томе, на Калемегдану пошта је била око три године. Од данашњих живих а старих људи нико не зна ниједну, ни другу пошту. Неки од тих старих људи, на основу чувења, кажу да је место те прве поште данашњи хотел „Српска круна." Пошта није много мењала зграде. Из Брзакове куће преселила сз у зграду, која сада не постоји, на месту данашње класне лутрије. Кад се је у ту зграду уселио Варошки суд, пошта је прешла у Коларчеву зграду где се до пре годину дана непрекидно налазила. Стара зграда, на месту Класне лутрије, на углу Васине и књегиње Љубице ул., изгорела је кад се у њој Суд налазио и он се је онда преселио у Ђумрукану на Сави. Друго место где се је мензулана налазила, то је данашња Телефонска централа у ул. Косовској. Мензулана }е ту била све до 1885 а тада је укинута, јер је сав поштански саобраћај вршен железницом и бродовима. Пре 1840 поштански саобраћај за приватне пошиљке није постојао. Писма су се

слала по прилици. Носили су их путници, кириџије и Татари, али са овим последњим требало је бити у добром пријатељству. Татари су носили званичне пошиљке од Београда до Цариграда, и од места где се кнез налазио па до места у које је писма слао. Татари су били врста данашњих курира, с том разликом што су они у оно доба, путовали јашући. Јурили су страховитом брзином и одмарали се само онолико на станицама колико је било потребно да се промене коњи. На путу су коње шибали камџијама и никоме нису скретали с пута. По установљењу поште 1840 она се је преносила: 1) На коњима. — Њихови јахачи и носиоци поште звали су се суруџије. Налазила се је у бисагама. 2) Чезама. — Употребљаване су тамо где је пут за њих био погодан. 3) Дилижанац. — То су била кола са арњевима и носила су и аманетну пошту и возила путнике. Кола су увек пратили оружани пандури а доцније жандарми на коњима. Путници су плаћали у почетку по 0.40, а после по 0.50 дин. на сат. На арњевима је била насликана труба. Кочијаш је имао трубу и свирајући у њу давао знак да се сваки склања с пута. Онда је постојало правило да пошта никоме, па ни владару, с пута не скреће и то је правило народ поштовао. Приликом доласка поште из Цариграда, коју су Татари носили, она је на ондашњој граници у Алексинцу морала бити дезинфицирана, или како се онда говорило „окађена." Тома Вучић Перишић у писму, које је 2 септембра 1838 послао у Цариград Авраму Петронијевићу, пише из Београда: „Јуче пошта однекуд овамо дође и прошавши предварителном наредбом књажеском кроз контумац Алексиначки неотворена, нимало незадржана, но само окађена и у контумацу Земунском отворила се је " И данас, после сто година, има крајева у које се пошта носи на коњима, чезама и колима, а према томе какав је где терен. У варошима, од железничке станице па до поште, пренос се врши колима и сада, изузев великих вароши где тај посао обављају аутомобили. Посматрајући све то, дужност нам налаже да се са поштовањем сећамо наших старих који су значај поште још онда правилно схватали. Д. Ј. Ранковић