Општинске новине

Црква Св, Ллександра Невског на Дорћолу

1877 године почиње зидање првога храма св. Александра Невског. Наглашава се реч првоГа, јер је после извесног времена, под истим именом и у славу једног и истог светитеља руске цркве, св. Александра Невског, подигнут и други храм. Наравно, пошто је први морао бити порушен... За оба ова храма везује се читава историја, коју ћемо овде приказати у најкраћим потезима. Зна се да су Руси добровољци притекли били у помоћ Србима у рату против Турака. По свршетку рата вратили су се и поново оживели Београд пролазећи крозањза отаџбину своју. Собом са бојишта понели су били и извесне покретне и битне саставе свога војничког храма, који је своју благотворну и божанску делатност вршио на бојишту... После кратког времена од тих битних и освећених предмета (св. престо и др.) импровизован је био један малени храм и, под именом руске цркве, смештен у локалу Капетан Мишиног здања, у оном делу који је припадао просторијама ондашње Велике школе. И народ је посећивао тај малени храм. У њему се служила св. служба Божја само у извесне дане. Складна хорска песма деловала је топло на побожне посетиоце, махом из редова отмених кругова, и напајала душе њихове... Поред других, остао је у сећању старих Београђана детаљ када је на једној служби у овоме храму отпевао Јоца Кречаревић, свакако као студент, благодарственд песму: Тебе Бога хвалим..., а по изречној жељи свога оца Петра Кречаревића, професора. Та жеља изражена је била гласно, достојанствено и у отменом тону испуњеном родитељском радошћу: - Сине, Јоцо, ти ћеш ми певати „Тебе Бога хвалим..." — Хоћу, оче, и са особитом захвалношћу примам се те дужности — гласио је одговор Јоцин. Јоца Кречаревић, у своје време судија, био је одличан певач и зналац многих црквених песама...

Настојањем митрополита Михаила у лето 1877 г. сазрела је мисао, из ранијег времена потстицана и подржавана, да се подигне црква на Дорћолу. Долазак Руса много је допринео тој ствари. Стекле су се прилике да је требало да се св. престо и други свештени предмети пренесу из руске цркве у нову парохиску цркву св. Александра Невског. Све су чињенице говориле да је било потребно везати спомен захвалности Русима за њихову пожртвованост... Да би се, већ иначе наши блиски и добри односи са Русима, присно одржавани од стране митрополита Михаила, још више појачали и учврстили. Ово се онда сматрало за велики патриотски и племенити гест, као доказ братске узајамности између Срба и Руса, и свакако као акт историског значаја. И тако се дошло до прве цркве св. Александра Невског. Но сем тога још једна околност изискивала је да се дође до цркве на Дорћолу. У то доба цео Дорћол, немајући своје, припадао је Саборној цркви. Сви Дорћолци, рођени пре 1877 године, крштавани су у Саборној цркви. Као наручен добро је дошао за то празан плац на углу Душанове и Дубровачке улице. Плац врло неугледан, разграђен, сав у рушевинама, претрпан камењем и обрастао у корову. Говорило се и веровало тада да се то, у нереду разбацано камеље, сматрало као последњи остатак неке порушене џамије. И по томе, као по судбини некој, плац овај одиграо је три значајне улоге: најпре је послужио џамији, па православној цркви и најзад школи. Школа се и данас налази на њему под именом школа Јанка Веселиновића. За изградњу ове прве цркве Александра Невског улагали су много труда ондашњи највиђенији Дорћолци: Јован Ванлић, пуковник; Светомир Николајевић, професор Вел. школе; Јанаћ Константиновић и Никола Кики, трговци, Толе Стефановић, кафеџија; Станко Тошић, рибар; Нестор Димитријевић, хлебар; Риста Деда и Андрија Дада, трговци; Вучко Ђорђевић, судија; Мита Мисирлић, аудитор; Никола, звани „Попче", чиновник; Аврам Тирић; Димитрије Писа, кафеџија; Породица Би-