Општинске новине
8*
Уклзњање бпшгинских претседникд у Београду крајем XIX в&кз
147
ника бидо празно и ту дужност јг обављао кмет Михаило Крстић. Непознато је, из којих је разлога тако важно место толико времзна било празно.
Никола Д. Стевановић двапут је био претоедник општине. Први пут свега 36 дана од 5 децембра 1896 до 10 јануара 1897. Указ о постављењу изашао је 8 новембра 1896. Сменила га је радикална влада Ђоке Симића, а на шегово место поставила Николу Пашића. По други пут је постављен за претседника 5 новембра 1897. Дужност је примио 13 новембра и. г. а разрешен 14 новембра 1899. Претседниковао је, дакле, пуне две године. Његово смењиваше има историју. Нзега као напредњака, сменила је напредњачка влада Владана Ђорђевића, у којој је министар унутрашњих дела био Ђорђе Генчић. Смењен је зато што је потписао уговор о зајму без овлашћења општинског одбора. На одборској седници од 22 априла 1899 Стевановић је реферисао да су Жилијан де Лаки, финансијер из Париза, и Артур Бароњи, из Б. Пеште поднели у име Банке француског кредита понуду за зајам од 10 мил. динара. Одбор је овластио претседника да води преговоре и о резултату поднесе извештај. У седници од 13 маја 1899 одбор је у начелу примио понуду за зајам и иста је предата нарочитој комисији ради проучавања. Шта је рађено у одборској комисији није познато. Главно је, да је 10 новембра 1899 Стевановић потписао уговор о зајму, који је требало употребити за исплату општинских дугова, израду канализације, проширење водовода и израду пута поред Саве и Дунава. Главније одредбе зајма ове су: Банка даје општини 11,760.000 номиналних златних франака, односно по курсу 85 за сто ефективних 9,996.000 фр., и то у четири рате:
1 марта 1900 1 јануара 1901 1 јануара 1902 1 јануара 1903
2,550.000 2,550.000 2,550.000 2,346.000
У додатак уговора унета је обавеза Банке да ће 24 децембра 1899 исплатити општини 1 милион номиналних, односно 850.000 ефективних на рачун рате од 1 марта 1900. Ако то Банка не би учинила, или, ако би тај аванс дала а не би измирила рату 1 марта 1900, уговор престаје да важи а дотле издате суме пропадају у корист општине. Рок за исплату зајма је 50 г., а интерес 5о /о.
До 5 јануара 1900 Општина је имала да преда Банци 23.520 обвезница, свака по 500 зл. франака, а по којима су портери имали да примају камату од 1 маја 1900. Приликом предаје обвезница, општина је била дужна да преда и гарантије, т.ј. да заложи приход од трошарине, а ако он не би био довољан, онда и приход од каналмзације и водовода. Општина је обавезна да Банци стави на расположење све књиге које се односе на гарантије. Банка, ради контроле, поставља свог агента на рачун општине, са платом од 6.000 дин. годишње. Сва акта по том предмету послата су Управи града, као надзорној власти, и она је задржала од извршења уговор о зајму 16 новембра, а указ о разрешењу претседника потписан је 13 новембра 1899. Према приликама оног времена зајам је био повољан за општину. Држава је закључивала много теже зајмове. Уговор о зајмЈ г није био довољно прецизан а остварење се протезало на пуне три године. За то време општина је морала плаћати камату и на суме које није примила. Плаћање банчиног агента није нешто необично. Тај случај постоји и код државе у Монополској управи. Важно је знати: зашто је Стевановић, без овлашћења одбора, потписао уговор о зајму. Н и Ј е ли ° н за то нмао одобрење ужег одбора, т.ј. комисије. Из решења Управе града види се да је та комисија имала седницу 9 новембра и да је већ сутрадан Стевановић потписао уговор. На одборској седници од 17 новембра Коста Др. Ризнић, члан уже комисије, изјавио је, да она никакво дефинитивно решење није донела 9 новембра, нити овластила претседника да уговор потпише. Међутим, у 2 тачки Управног решења стоји: „Г. Стевановић није саопштавао целокупном одбору одлуке уже комисије..." из чега излази да је, и поред тврђења Ризнићевог, постојало одобрење комисије. Ако је то одобрење епостојало, зар Стевановић није знао да је оно по закону без важности? Још једно се питање намеће: да ли је због овог случаја Стевановића требало сменити са положаја? Свакако је требало, јер је та ствар била крупне природе; али му се не може набацити да је био непоштен. Напротив, Он, који је 1901 био и министар Унутрашњих дела, умро је као пуки сиромах. За време окупације многе је Београђане спасао својим заузимањем код аустриских власти, често не само по цену интернирања, него и по цену свог живота. Тада су му се молиоци обично претстављали као напредњаци и он