Општинске новине

Политичка хроника

151

је поражена и доживљује унутрашше потресе — на њу се не може рачунати; Аустро-Угарска манифестује своје империјалистичке тежн>е на Балкану — треба бити опрезан. И идеја о балканском савеау ниче: најпре у циљу чишћен>а Балкана од Турака, а после можда и у циљу организованог отпора према суседној Монархији. И Милован Миловановић, српски претседник владе и министар спољних послова, иде трагом Гарашанина: како је сагласност са Црном Гором претодхно постигнута, то се у фебруару 1912 год. закључује споразум између Србије и Бугарске, а у мају између Бугарске и Грчке. Као што је познато, циљ овог балканског савеза само је делимично изведен. Завршетак светског рата, рушевине двеју царевина, чији је утицај на развитак балканских народа био врло велики, и отсуство треће, изакарпатске царевине, стварају нову ситуацију на Балкану. Балкански народи су ослобођени, њихови векозни непријатељи су ишчезли, али потреба за стабилизацијом мира и бољом будућношћу Балкана оживљава међубалканску активност. Југославија и Румунија закључују 1921 год. уговор о савезу, а Лозански иакт од 1923 год. учвршћује на Балкану мир. Нова Турска под воћством Ататурка даје потстрек за ликвидирање крваве прошлости, која је и најближе завадила, и, огорчена вршљањем европских сила у њеној унутрашњој и спољној политици, прва се окреће Балкану и еа Југославијом закључује 1925 год. пакт о ненападању. Сличан пакт закључен је између Румуније и Грчке 22 марта 1928 год., између Југославије и Грчке 27 марта 1929 год., Турска је закључила са Бугарском споразум који је продужен 22 септембра 1933 год. а 30 октобра 1933 године Турска је потписала са Грчком пакт о неутралности и арбитражи. Овај период одликује се многобројним билатералним пактовима међу балканским земљама и он потсећа на Гарашанинову и Миловановићеву акцију. Друга карактеристика овог периода била би у отсуству Бугарске (која је имала само пакт са Турском) и Албаније (због Тиранског пакта са Италијом од 1926 и 1927 год.). Здачи до дефинитивног панбалканског обрасца остало је још да се савладају две тешкоће: билатералну формулу проширити до једне конкретне савезне балканске формуле, и употпунити број панбалканских сарадника. У овом циљу одржавају се балканске конференције: годишње скупштине делегација разних балканеких држава, делегација састављених од приватних личности, добрих познавалаца свих балканских проблема. Прва оваква конференција — од делегата шест балканских држава одржана је у Атини под претседништвом г. Александра Папанастазиа, бившег претседника грчке владе. У својој резолуцији ова конференција указује на неопходност сталне сарадње свих балканских држава путем редовних годишњих састанака односних министара спољних послова. Дакле, стварање једног Балканског сиоразума на следећим принципима: илегалност рата, мирно решење свих евентуалних сукоба и спорова балканских народа и узајамна помоћ у случа ЈУ повреде предузетих обавеза чланица. У том смиСЛ У образован је један комитет, под претседништвом г - Ј. Спиропулоса, професора солунског универзите-

та, у циљу редакције претпројекта Балканског пакта. Друга слична конференција састала се у Цариграду 1931 године. Трећа је заседавала у Букурешту 22—29 октобра 1932 године. На њој је донет дефинитивни текст претпројекта Балканског пакта, који је израдио поменути комитет прве атинске конференције. Главне одредбе овог пројекта биле су: потписнице се одричу рата као срества за решавање својих евентуалних спорова, које ће ликвидирати мирним путем (чл. 1); у случају једностраног прекршаја ових одредаба, остале потписнице подносе ствар пред Друштво народа и прихватају његову одлуку (чл. 19 и 20). Четврта оваква конференција одржана је у Солуну 1933 године а први састанак министара спољних послова четири балканске земље обављен је у Женеви 3 марта 1933 г. (Јевтић, Титулеско, Ружди Арас и Политис) који утврђују потребу закључења Балканског споразума. Међубалканска акција у 1933 години била је својом симболичношћу одлучујућа. То је историски кружни пут Александра I по Балкану: његови састанци са Каролом II у Синаји, са Борисом у Еуксинограду, са Кемалом Ататурком у Анкари и Кондилисом (грчким министром војним) у Атини. Основе Балканског пакта су постављене. Надлежним министрима остало је још само да изврше техничке припреме у циљу његовог међународног озакоњења. И настала је жива акција извесних балканских министара: Титулеско обилази од 15—22 октобра 1933 све балканске престонице; Максимос пролази 23 децембра исте године кроз Београд за Рим, Париз и Лондон у циљу обавештавања тамошњих влада о скором потписивању Балканског пакта; и најзад Јевтић и Титулеско састају се ускоро у Загребу, где утврђују дефинитивни текст Пакта. Најзад 9 фебруара министри спољних послова Југославије, Турске, Румуније и Грчке потписали су Балкански пакт у свечаној сали Академије наука у Атини. Текст Балканског накта је концизан: кратак и јасан — као и Париски (Келогов) пакт од 27 августа 1928 године. Поред увода садржи три члана. По члану првом силе потписнице гарантују једна другој интергритет својих балканских граница. По члану другом оне се обавезују на узајамно конзултовање и пристанак у случају појединачног примања извесних међународних обавеза. И најзад, по члану трећем врата Балканског пакта отворена су и осталим балканским државама. Као пгто се види, карактеристике овог пакта биле би следеће: он је од низа билатералних споразума еволуирао до једне еластичне регионалне формуле; аналогија његовог првог члана очевидна је са односним одредбама Женевског и Париског пакта. Значи он је нека врста средњег решења између система колективне и билатералне организације мира; отуда је посве разумљиво да је стекао симпатије и присталице женевске институције... Стални Савет Балканског споразума састао се у Београду 2, 3, и 4 фебруара 1940. Грчку је прететављао г. Жан Метаксас, Претседник владе и министар иностраних послова, Румунију г. Грегоар Гафенку, Министар иностраних послова, Турску г. Шукри Сараџоглу, Министар иностраних послова, а Југосла-