Општинске новине

I

ПрдВНд ХрОНИКд

167

градског већа, којим му >е уаесто мировкне додељена стална потпора, изјави жалбу Краљеиској банској управи Савске бановине, услед чега је исти према шему постао правомоћан, то се ова тужба за тражени поништај оспореног решења министровог појављује као неумесна, па се аато морала одбацити на основу чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима." Члан градске општине има право жалбе надзорној власти и против одлуке градских органа опште природе; то право му је признато у циљу заштите општих интереса. По оео :.! питању је интересантна пресуда Државног савета бр. 30550/38 од 18 јануара 1939 год., којом је расправљен озај случај: „Тужилац напада оспорено регаеље, којим је одобрен буџет градске оппгтине у Сплиту за 1936 /37 годину тврдећи, да је ова одлука протизна закону пошто је истом као саставни део буџета (ст. 3 § 108 фин. закона за 1936/37 годину) одобрен и „Правилник о такси за ватрогасну службу", иако тај правилник у § 6 не предвиђа да су и новоградње које уживају пореско олакшаше по § 37 — II Закона о непосредним порезима ослобођене те дажбијне с обзиром на сг. 2 § 6 Закона о изменама и доиунама Закона о непосредним порезима од 18 маја 1930 године. Сеи тога да Банска управа као надлежна власт у смислу §§ 90, 91, 92 и 143 Закона о градским општинама није решила његову жалбу поднету противу одлуке градског већа о одобрењу пом. правилника, већ је исту проследила Министарству финансија са буџетом на надлежност, а Министар финансија уместо да врати жалбу Банској управи на надлежно решење прешао је преко тога и донео своје оспорено решењс, чиме да је постуиио противно закону и повредио шегово право, да његова жалба пре одобрења пом. правилника као саставног дела буџета буде решена и да му се о томе изда посебно решење. Пошто је проучио тужбу, оспорено решење и остале акте који се на овај предмет односе, Државни савет је нашао: У ст. 4 § 143 Закона о градским општинама од 22 јула 1934 год. предвиђено је да противу одлука градских органа опште природе (не појединачно личне) право жалбе односно приговора има члан град■ске општине који налази да је одлука противна постојећим законима и законитим наредбама власти. Наведеним законским прописом дата је сваком члану градске општине изузетна могућност, да у одређеној мери тражи заштиту — не само личних по ставу 1 § 143 пом. закона о градским општинама, — већ и општих интереса. Право жалбе чл. општине има кад налази, да је одлука огпцте природе противна постојећим законима и законитим наредбама власти. У овом случају право члана општине из става 4 § 143 Закона о градским општинама није правно средство из § 114 Закона о општем управном поступку које претпоставља управни акт индивидуалан појединачно — личан, одлуку из § 106 потоњег заКона, са правом не само тражења него и добијаша решења више управне власти, већ се ради о жадби

из Закона о градским општинама као специјалног правног прописа у вези са прописима § 134 пом. закона у циљу, да се у ствари само скрене пажња надзорне власти, да је по мишљешу жалиоца, извесна одлука опште природе противна постојећим законима односно законитим наредбама власти или прекорачује делокруг рада и то у општем интересу. Банска управа као надзорна власт поступила је у конкретном случају по прописима § 134 Закона о градским општинама и нашавши да ожалбена одлука оппгте природе није противна законима односно законитим наредбама власти, није исту ни задржала од извршења. Тужиоцу, међутим, није издала о томе формално решење, јер ово право жалбе није дато члану општине у његовом личном, већ у општем интересу, не њему као личности већ као члану општине и јер он у овом случају, како је напред изложено, ни по једном пропису Закона о општинама нема права на добијање решења. Према томе Миниетар финансија није ноступио противно закону већ у оквиру законских овлашћења кад је донео оспорено решење, којим је одобрио буџет општине Сплитске за 1936/37 годину и с тим поменути Правилник као његов саставни део не обзирући се на поднету жалбу, идентификујући се у оцени законитости одлуке градског већа са Банском управом. Стога је тужба у овом погледу одбачена као неумесна на основу чл. 17 и 34 Закона о Државном савету и управним судовима. У колико, пак, тужилац напада оспорено решење стога, што је истим одобрен пом. Правилник као такав, Државни савет је тужбу у толико одбацио на основу т. 4 чл. 24 Закона о Државном савету и управним судовима. Ово стога, јер право на управно судску тужбу има по чл. 15 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима појединац чије је субјективно, лично право односно лични непосредни на закону основани интерес повређен индивидуалним (појединачно личним) актом у*правне влаети. Овде међутим то није случај јер ако би акт и био на закону неоенован, нема говора о појединачно личном акту, већ о акту управне влаети опште природе, па према томе нема ни повреде личног права ни личног непосредног интереса. Законитост пом. правилника моћи ће тужилац оспоравати управно-судски тек на случај, да конкретно буде од власти издан појединачно лични (индивидуални) управни акт са применом прописа Правилника, упућен њему лично." Општинска дажбина на пораст вредности непокретности је општинска такса а не непосредни порез. Ово питање је расправљено пресудом Државног савета бр. 30313/37 од 25 маја 1939 год., поводом следећег случаја: „Ожалбеном пресудом поништено је по тужби решење Краљевске банске управе Дравске бановине по предмету наплате динара 3.519,50 на име дажбине на пораст вредности непокретности. Ово због тога што је Управни суд нашао да је против занонита Уредба градске општине у Марибору од 29 фебруара 1935 год. о наплати дажбине на пораст вредности непокретности с обзиром на пропис § 1.16 и 156