Општинске новине

168

Београдске општинске новине

Закона о градеким оппггинама. Управни суд сматра да је ова дажбина у ствари општински непосредни порез који терети имозину. Међутим да је по § 116 Закона о градским општинама дато овлашћење градским општинама да могу да уводе само прирезе на непосредне порезе и градске посредне порезе (трошарину и друго) и таксе, а не и непосредне порезе, те у колико је пом. градско поглаварство установило својом Уредбом од 29-11-1935 г. непосредан порез на порает вредности непокретности да је ово противно закону, и ако је одобрено »д Министра финансија, јер да овим прописом Мин. финансија није овлашћен да одобрава и Уредбе о установљешу нових непосредних општинских пореза. По нахођењу Управног суда овакав општински непосредни порез на пораст вредности непокретности био је установљен пре ступања на снагу Закона о градским општинама наредбом покрајинског намесника за Словенију од 31 марта 1923 год. Сл. лист 158/36, па сходно § 156 Закона о градским општинама ова дажбина имала се да наплаћује све док се прописи који исту регулишу не промене, али ово никако на основу прописа § 116 Закона о градским општинама и на начин тамо прописан, јер да овом пропису за ову дажбину не постоји законско овлашћење. Овакво гледиште Управног суда није основано. Не стоји налажење Управног суда да је дажбина о којој је овде реч непосредни порез, нити је тачно гледиште Управног суда у акту Абр. 225-11/37 да се не може узети ова дажбина као такса што да се по гледишту Државног савета као такса сматра само она дажбина где се од стране општине даје нека против услуга индивидуалног значаја, а да то није случај и код ове дажбине. По нахођењу Државног еавета ова дажбина не може се сматрати као непосредни општински порез за то што ова дажбина нема све елементе који карактеришу један непосредни порез. Код непосредног пореза је битно да се зна унапред еума новца која се на име порезе одређује пореском обвезнику; затим наплата се код непосредног пореза врши по правилу сваке године по извршеном распореду и то одређеним лицима. То међутим није случај са пом. дажбином, јер она и ако се наплаћује код непокретности, она се наплаћује само када се утврди да постоји пораст вредности непокретноети. Ова дажбина претставља у ствари једну општинску таксу коју општина наплаћује приликом продаје непокретности кад се утврди да постоји пораст њене вредности, односно разлика у вредности непокретности између куповне и продаје цене. До оваквог пораста вредности долази обично услед делатности саме општине просецањем нових улица, калдрмисањем истих, увођењем водовода, канализације, електричног осветљења и др., због чега расте и вредност саме непокретности оваквим разним противуслугама које општина чини. Због тога је и оправдано наплаћивање једне општинске таксе кад се какво повећање вредности због ове делатности општине установи. У оста^ом и не мора да се даје нека противуслуга индивидуалног значаја, како сматра Управни суд па да се поводом тога установљена дажбина сматра као такса, јер по постојећем Закону о таксама има случајева где се не даје никаква против услуга па се ипак наплаћује одређена дажбина у виду таксе, као што

је то случај -* код Т.бр. 399, Т.бр. 404 и других прописа Закона о таксама. Према томе погрешно је узео Управни суд да је наплаћена дажбина у спорном случају општински непосредни порез који је раније био установљен наредбом Земаљске владе па да се сходно § 156 и даље имао да наплаћује све док се ова наредба Земаљеке владе не укине или измени од надлежне власти. На против озде се у ствари ради о једној општинској такси која је под . овим видом и раније постојала, а у § 116 Закона о градским општинама, односно наведеним прописима Фин. закона у пресуди Управног суда, дато је овлашћење градским општинама да са одобрењем Мин. финансија могу да уводе не само таксе, већ и да постојеће таксе мењају, као што је случај са донетом Уредбом Град. поглаваретва у Марибору од 29-1-1935 год. Због тога је Управни суд противно закону поступио кад је донео ожалбену пресуду и истом поништио нападнуто решење Краљ. банске управе Дравске бановине бр. 7175/1 са разлога у пресуди наведених. Ово у толико пре што не етоји навод Упр. суда да је странка у том погледу оспоравала законитост пом. Уредбе од 29-1-1935 г., како то Упр. суд у ожалбеној пресуди наводи, јер то из поднете тужбе не произилази, а код Управног суда није по овом спору одржано рочиште, да би на истом могла странка да ставља приговор законитости пом. Уредбе са ових разлога ожалбена пресуда Упр. суда морала се поништити као у диспозитиву." Закон о градским општинама не забрањује урачунавање за пензију градском службенику Еремена проведеног у елободној професији. У овом емислу је пресуда Држ. савета од 30 септембра 1939 год. бр. 22948/39 којом је расправљен овај случај: „Ожалбеном одлуком Бана задржана је од извршења одлука градског већа у Новом Саду од 4 фебруара 1939 године бр. 23 зап./1939 адм. 75.481/ 1938, донета у ствари дорачунавања за пензију градском лекару времена приватне лекарске професије. Предметном жалбом истиче се незаконитост поменуте одлуке Бана и тражи поништај исте. По расмотрењу жалбе, ожалбене одлуке и осталих аката који се на овај предмет односе, Државни савет је нашао да је ова жалба умесна. Ожалбена одлука заснована је на одредби § 134 Закона о градским општинама. По тој одредби надзорна власт може задржати од извршења само ону одлуку градског већа која би била противна постојећим законима и законитим наредбама влаети, или којом се прекорачује делокруг рада. У предметној одлуци Бана, као једини разлог због кога је напред означена одлука градског већа у Новом Саду задржата од извршења, наводи се, да је иста противна ст. 2 § 104 Закона о градским општинама, према којој одредби градском службенику, који испуни услов за стицање права на пензију, време проведено у државној и самоуправној служби пре ступања у градску службу рачуна се при одмеравању количине пензије, дакле само државна и самоуправна служба, а не и приватна лекарска професија.