Општинске новине

190

Београдске општ инске новине

ди, да би ова са њега скидала те непријатне другове. У таквим наиорима он стиже и у наше воде, али јако измршављен, добијајући у дужини, а губећи у ширини и тежини. Излазак из рита бива крајем пролећа, док је још велика вода; у јуну и јулу он се покашто лови великим аловом у читавим јатима на нашим београдским ловиштима, на ,,аловским метовима", што београдски рибари називају „плова". Плове нема сваке године, већ само оних година кад велика вода донесе поплаве. Тада су се на аловским метовима у околини Београда могли видети занимљиви призори. На мету „Јалија", код куле Небојше, ради велики алов рибарског мајстора који је тога дана код рибарског еснафа извукао коцку, што му даје право да само он тога дана ради на томе месту. Мноштво света стоји на обали, посматра рад аласа и радознало чека да види колико ће рибе алов извући кад буде притеран крају. Ухваћена риба у масама већином је крупнији и ситнији шаран од сваке сорте, и обичан, и барски, и оклагијаш, поред масе протфиша, сомчади и беле рибе. А интересантно је и гледати како риба прескаче преко алова; таква риба је искључиво шаран. Јер, шаран је од свих врста риба неоспорно најлукавији и највештији да се спасе опасности кад је осети. Кад се лови аловом у риту, из чамца, који се креће поред разбаченог алова да би алас у њему могао предићи алов ако на дну воде запне за какав џбун од локвања, на какву џомбу или задеву, може се гледаги кроз бистру воду како шаран, кад на њега наиђе „дојнака" (доњи крај алова), прилегне по дну воде, главом окренут тамо одакле алов наилази и остаје тако лежећи док прзђа не пређе преко њега; кад то буде, он се дигне до површине воде, весело се праћне изнад површине, па продужује свој пут кроз воду. А још много чешће, кад осети алов, он исплива до водене површине, прескочи преко алова и продужује пут. Дешава се да за време док се алов вуче, по десетине, па и по која стотина шарана прескаче преко алова, што даје врло занимљив призор; у алову их у таквим приликама покашто не остане ни по три-четири. Исто се то дешава и кад шаран наиђе на преграду од пређе (престол) која му спрзчава излазак из рита. Тада он прескаче преграду, па ма ова била уздигнута и на један метар над водом, и то често као по команди, по више њих уједанпут. Ако се тада, нарочито ноћу, препречи чамац, понеки од њих ускочи у овај, као кад наиђе на препреку, и почне се бесно праћакати по дну чамца. Дешавало се и мени лично да ми, при тихој и мрачној ноћи, ускочи преко ноћ по неколико шарана у чамац. Исто се то дешава и кад се ноћу, кад је мирно и без месечине, тихо вуче чамац уз воду поред стрме обале; нашавши се у узаном простору између обалз

и чамца и покушавши да прзскочи преграду коју представља каната од чамца, шаран ускочи у чамац и стане се по њему праћакати. Познат ми је случај да је крупан шаран, ускочивши изненада у тако вучен чамац, ударио у груди задремалог рибара који је крманио чамцем, па га онако буновног и престрављеног оборио из чамца у воду. Из лапташа и пирића шаран врло ретко искаче, јер је пређа дубока и мека, па се он у њој забуни као у каквој паучини, или се перајима закачи за окце пређе. Исто важи и за влак; рибар осети чим риба пипне пређу, па одмах, у тренутку, ову затвара. Ухваћен у бубњу, шаран покушава тражити отвор кроз који је ушао; он га не налази, али приликом вађења бубња из воде он чини очајне напоре да провали пређу и изађе из ње. При зимским риболовима то је сасвим другојаче. Риба је тада прилегла по дну реке, обично у мангурама; она је тада трома и кад мрежа на њу наиђе диже је као какав камен, без икаквог отпора од њене стране. Писцу се дешавало да, наишавши на јаким мразевима лапташем на гомилу тако прилеглих шарана, дигне једним потезом по коју стотину комада шарана, тада обично исте величине. Рибарски струк од по неколико стотина удица хвата шаране на глисте или на ваљке. И ту се види лукавство шарана; он не гута одмах мамац на удици, већ му се приближи, обилази око њега, дрпне га устима па се тргне уназад, и то понавља док му се не учини да нема опасности, па онда мамац прогута. Ако је мамац ваљак од кукурузног брашна, он га кида комадић по комадић; том приликом га обично додирне оштар врх удице и онда је свршено: покушавајући да се откачи са удице, он се све боље закачује и може се још спасти само ако је удица закачила саму усну. С тога се са шараном, више но са другом којом рибом (осим сомом) дешава да се при вађењу струка у чамац откине са удице, ако ова није продрла дубље у уста. Познавајући ту шаранску стратегију, извежбани пецачи (какви су некада били београдски цигани свирачи) држе пзцаљу непрестано у руци и на опрези су, па тргну штап у тренутку кад осете да шаран дирне у мамац; тиме убрзају процедуру учинивши да врх удице у покрету закачи рибу. Ма да је шаран законом о риболову добро заштићен, као и риболовним конвзнцијама са сусздним државама, тако да се за време мрзстења (април, мај до половине јуна) није смео ловити, ипак је у масама ловљен баш у то време. Ради мрестења шарани, мужјаци и женке, скупљају сз у гомилз на плитким местима рита или баре. Тада су као у кеком несвесном стању, па се чзсто могу и рукама хватати ако сз нарочито не расплаше. Прибрежни сељаци их у то време у масама лове набацивањем гвозденог обруча пре-