Општинске новине

194

Б еоградске општинске новине

Сабљар је једна од ретких белих риба које траже дубину. Обична је ствар да мрежа, која по дунавским дубинама око Београда тражи крупног сома, на место овога извуче из највеће дубине повећег сабљара, или како аласи кажу „бабова". Овај је тада одмах осуђен да буде испечен на ражњу кад се буде стало уз обалу ради одмора. Писац, кад год је при својим лововима у Сави, од Шапца до Забрежа, сретао усамљеног, тадашњим рибарима добро познатог старог аласа чунароша Јову Зврнкапу (а то је било често), увек га је затицао поред ватре где пече по 2—3 сабљара. Кауглера вреди поменути с тога што је сличан сардини, и по облику и по величини, па чак изгледа да кад би се припремио као сардина, не би било између њих велике разлике. Он има фине танке коске које тако омекшају кад се испече, да постају неосетне, а месо му је једро и масно. Лови се ноћу малим аловима, искључиво на пешчаним прудовима у Сави и Дунаву. Тражи чисту воду и не улази у баре и ритове. За рибаре кауглер је посластица; они га пеку на жару или прже на зејтину. На рибљој пијаци не продаје се, јер га потроше сами рибари. За осталу белу рибу нема се казати нипгга нарочито. Нзе у Сави, Дунаву и околним ритовима има у изобиљу, и није ретка ствар да се алов врати из ноћног лова са пуним чамцем такве рибе. То се много пута дешавало и писцу ових редака, по аловским метовима око Мађар-Аде испод Остружнице, или по дунавским прудовима и затокама (хагловима) између Земуна и Сурдука. Ту белу рибу ретко ко, осим рибара од заната, зна разликовати по врстама и варијететима, ма да их сваки пецач у Сави и Дунаву хвата од свих врста. Уловљена, ако се одмах и то пажљиво не метне у барку, бела риба угине за кратко време, а угинула риба се много брже уквари кад је у барци, но кад је на каквом сувом месту. Бодљава риба је такође један општи назив за једну групу рибљих врста и варијетета у коју рибари рачунају: бандара, гргеча, шраца, вретенара и тврдорепа. Те рибе имају на себи оштре бодље које се, кад се риба раздражи или уплаши, накостреше и постају доста опасне; кад се риба узме у руку непажљиво, у убод уђе љига која изазива јак и дуготрајан бол. Сом гута сваку рибу, али никад не гута гргеча или шраца, као да је свесан тога шта га чека ако га прогута. Караш, лињак и чиков су чисто барске и ритске рибе; никад се ни један комад неће ухватити у текућој води. Често пута је необјашњиво како се они створе у некој бари кад на летњим припекама она сасвим пресуши, па се доцније, после кишних дана, опет напуни водом, ма да је сва риба у таквој пресушеној бари морала угинути. Неки рибари

мисле да им икру и млечац преносе из других бара у исушену и понова напуњену водом бару водене птице, рода, чапља или радован, који газећи по плиткој води и тражећи по њој храну, наиђу на то. По другима, ситни карашићи и лињачићи, као и чикови који су необично издржљиви и за које се зна да могу дуго време издржати и ван воде, заостају по влажним рупама испод дна баре, па ту дочекају нову воду, кад се бара, која је месецима остала пресушена, понова напуни. А одиста није реткост да се бара која је стајала исушена по 5—6 месеци, одједном напуни карашима, лињацима и чиковима, као да су ови из земље изашли. Кечта је неоспорно најфинија риба у риболовном подручју Београда. Она тражи дубље, чисте и брзе воде, па је с тога готово никад не хвата алов који лови по пространом, равном а плитком дну. Изузетак чини само дубоки „тањарски алов" који извлачи рибу и из дубине. Иначе, кечига се лови лапташем, пирићем, влаком или струковима. Крупне кечиге (којих у београдским водама има покашто и по 3—4 килограма комад, али су такве реткост), хватају се на „пампуре", врсту рибарског струка без мамца, који рибу закачује у пролазу и који се разбаца по каменитом дну преко кога се зна да кечига радо пролази. Пре 20—30 година крупна кечига није била тако велика реткост у београдским водама као што је данас. Писац их је лапташем доста често ловио по 3—4 килограма комад, а једном приликом је на Топу, испод Царске Аде у Сави, уловио једну од 6 килограма. Али данас је све то реткост; кечиге је све мање, а и оно што се хвата обично је испод једног килограма тежине. Ситну кечигицу рибари зову „драча", а још ситнију „драчица". Такве би се кечигице, по закону о риболову, требале враћати у воду, али рибари то не чине, већ их у нискама кришом продају у дорћолским кафаницама за ракију. Аапташем ое зими понекад наиђе на „кртог" кечига, а рибарима су позната места у Сави и Дунаву где се може надати да се на то наиђе, ма да то није ни мало сигурно. Писац је једном, при зимском лову, наишао на такав кртог у Сави, на Малој Дубокој, и једанпут, лицем на Нову Годину 1913 у Дунаву, на Тоспаши, више села Винче; кртог је у првоме случају дао 150, а у другом преко 200 килограма кечига и кечигица у једној лапташкој рини. Рибари сматрају кечигу за најглупљу рибу. Ако ју је мрежа само срела, она и не покушава спасавати се. Ма да би кроз једно око на пређи могла комотно проћи и изаћи из мреже, она се препречи и пређа је собом потискује док је не извуче на површину. Или, ако је крупнија, она забоде кљун у окце пређе и тако остаје, ма да би једним покретом могла изаћи из мреже. На месту Јуц испод