Општинске новине

Веоград негдашњи це.чтар рибарства

193

Као и за шарана, животне прилике јако утичу на брзину рашћења сома. У мртвој води, а на доброј храни, он лако добија по 1—2 килограма годишше, а кад је већи и више; у текућој води то иде спорије, изузимајући случај кад сом нађе какво пространије а дубоко затишје (лиман) у коме има у изобиљу ситне рибе, па одатле никако не излази немајући за то потребе. И сам облик тела му зависи од животних прилика; на слабијој храни, а брзој води, он се издужује, а на јачој се шири, тако да се лови и сомче од 5—7 кгр. које има дужину од једног метра, а и сомче од 20 кгр. које не достиже ту дужину. Смуђ је, како кажу аласи „отмена риба", одређена за господу и за болеснике. Кад је испод пола килограма, рибари га зову „смуђарак", а изнад те величине је смуђ. До пре педесетину година он ое на београдској рибљој пијаци звао турским именом „акбалук" или „албалук". Има га од две врсте (варијетета): обичан смуђ и смуђ-камењар. Први је бео, са слабим пругама преко леђа а други има јаке црне попречне пруге преко леђа и хвата се на каменитом дну. Обичан смуђ хвата се кашто и врло крупан; писац га је хватао лапташем до 10 кгр. тежине, а његови рибарски момци ухватили су 1930 године на Хапу Царске (Подгоричке) Аде у Сави смуђа од 16 килограма. Такав крупан смуђ је кратак, али је широк, ваљкаст и здепаст; рибари кажу да је као „ћутук". Смуђкамењар је много мањи. Оба варијетета су рибе грабљивице и хране се искључиво рибом. Писац је једном уловио смуђа од два килограма коме је из уста вирио реп смуђа нешто мањег од пола килограма; прогутао је овога на који тренутак пре но што је ухваћен. Уловљени смуђ брзо угине кад се извуче из воде; с тога га рибар мора одмах, и то врло пажљиво, убацити у барку. Штука је највећи прождрљивац међу рибама грабљивицама у нашим слатким водама. Док је мања од пола килограма, рибари је зову штукарица. Хитра је и брза, па успешно гони ситнију од себе рибу ма које врсте, стигне је, обзине и својим оштрим зубима задржи је у устима и упути у свој желудац. Често шчепа и рибу мало мању од себе, па пошто је изгризе, прогута је. Вешта је да се спасаза кад је уловљена; ако има времена, она ће прегристи пређу, начинити у њој рупу и из ње изаћи; кад се отвори барка у којој је затворена, она се хитне у вис и искочи из барке. Манић је мање прождрљив него штука, али је ипак риба грабљивица и храни се ситном рибом, поред глистица и црвића које налази у чкаљама и рупама у води у које се радо завлачи. А он се највише и налази по рупама, чкаљама, између подводног камења, између жила врба поред речне обале итд.,

јер се мора увек крити од сома за кога је он најслађи залогај. Лети се никад и не налази на чистоме дну, већ је сакривен где у заклону из кога вреба свој плен; у то време је сом доста окретан и за њега опасан. Зими, кад сом отроми и прилегне на дно воде, манић слободно излази из својих заклона и јури за ситном рибом. Писац их је хватао до тежине од два килограма. Најчешћи су они до једног килограма, а ситнији манић је обична ствар при зимским речним риболовима. Лови се највише лапташем и пирићем, а у позну јесен и рибарским струком, већином по муљевитом дну. Мрена је дубинска риба која тражи чисту, бистру, дубоку и брзу воду, као и кечига, а не долази у баре и ритове. Има је много у Сави и Дунаву, где достиже и тежину до 8 килограма. Према величини рибари је називају: мренче, мренац, мрена и мрендуља. Не храни се рибом већ само глистицама и црвићима које нађе на дну воде. Лови се преко целе године, и то и мрежама (поглавито лапташем и пирићем) и струковима. Јазава (протфиш) је риба налик на омањег шарана, али чисто беле боје, са црвено обојеним перајима. Радо улази у баре и ритове да ое мрести и исхрашује, па тако исхрањена враћа се у текућу воду и плива уз њу да би се чистила од нахватаних по њој паразита. То је узрок што се она, кад је „плова", хвата у изобиљу заједно са шараном. Тежина јој не прелази два килограма, а најчешће су оне од пола до једног килограма. Рибари је сматрају као врло укусну рибу и они што раде аловом, лапташем или влаком радо је остављају за своје обед. Бела риба (^е1ззН8сће, Б1апсћаШе) је читава једна група врста и варијетета које код рибара носе тај општи назив. Ту спадају: клен (мишоловац, муабет), сабљар, буцов, деверика, крупатица, бодорка, кесега, шпицер, цобер, плавонос, црвенперка, ефика и кауглер (неке од ових риба немају наш назив), које се великим и малим аловом, као и лапташем, лове у масама, по речним прудовима, или по ритовима. Међу њима буцов достиже величину до 6 килограма и врло је прождрљив; то је један од најопаснијих непријатеља беле рибе коју, онако хитар какав је, непрестано јури, стиже и гута. На мирној воденој површини, често близу саме обале, сваки час се, и дању и ноћу, види како читаво јато ситне рибе у тренутку излети изнад површине воде, падне опет у ову и распрсне се на све стране по њој; то је јато у које је у тај мах долетио крупнији буцов и у коме је већ зграбио које рипче. Или се на површини воде укаже траг који оставља леђно пераје буцова што јури какво јато кесега. Кад га лапташ нагло зграби и извуче на површину воде, од страха му се разјапе и укоче пространа уста, па тако разјапљена и укочена и остану.