Општинске новине

192

Београдске општинске новине

месту „Слама—Сено" испод тог ушћа ухватио сома од равно 100 кгр. Сом је, у кафани „код Коларца" дат на лутрију и добила га је једна срећка од оних које је био купио г. Влада Илић. Иначе, сом од 40—50 гкр. није велика реткост на београдским ловиштима и на београдској рибљој пијаци. Сом има код наших суграђана репутацију најглупље рибе. Аласи не деле то мишљење, јер имају прилике да посматрају шта све он покушава учинити да се извуче из клопке у коју је пао. Ухваћен у лапташу, пирићу или влаку, он свом снагом покушава да провали мрежу, у чему често и успева; аласи то тада познају по продору који је оставио и по љиги на томе продору. Кад то не може, он својим дугим и јаким репом обавије табан чамца којим је ухваћен, укочи се у таквом положају и аласи имају муке да га, и ако је сав опкољен мрежом, увуку у чамац. Ухваћен удицом на великом рибарском струку, или великом удицом „самицом" везанну за „гибач" пободен у обалу, на месту где је поред ове дубина, он покушава савити удицу, или прегристи јак канап што спаја удицу са гибачем, или сломити савитљив гибач, или га истргнути из земље и повући собом на воду итд. Чим је својим дугим и врло осетљивим брком додирнуо пређу у влаку, који га је срео насред воде, он у тренутку окрене назад, и ако хитар алас влакарош у томе тренутку нагло не повуче доњи крај мреже и тиме ову брзо не затвори, сом за тиЛи час изађе из мреже и алас, ма да је насигурно осетио крупну рибу у влаку, извуче га празног. Па и кад је ухваћен и везан за чун или чамац, или за какав предмет поред обале, сом покушава прегристи уже којим је везан, па се дешава да то и учини. Да би то спречио, искусан алас онај део ужета што се провлачи кроз уста сома, обавије комадом старе пређе, о коју се оштри ситни зуби сома узалуд тупе. Рибари шалећи се сматрају сома за музикалну рибу, па је на том његовом „музикалном" осећају основан и његов лов „на бућку". Рибар чуном плови лагано низ воду, левом руком веслајући („чланећи"), а десном држећи кратко танко уже чији је један крај везан у чуну, а други крај спуштен поред чуна на неколико педаља или за који растегљај испод површине воде; за тај је крај везана јака удица, а на овој мамац (пијавица и ровац). Том десном руком алас у исто време бућка једном нарочитом за то удешеном дрвеном справицом (бућка), трзајући тиме удицу са мамцем. Сом издалека, чувши то бућкање, упути се у томе правцу, па дошавши до мамца у покрету, обзине га и буде закачен удицом. То је једини начин аласког „пецања", јер алас никад не пеца онако као обични пецачи, на које он гледа са омаловажењем; по аласима „пецаљка је штап који на оба краја има по једног сома".

Сом је риба грабљивица, и то врло прождрљива. У његовоме желудцу налази се врло разноврсних предмета које он може обзинути. Док су војници из београдског града прали своје рубље поред градских бедема, на ушћу Саве у Дунав, лапташем или влаком је више пута ухваћен сом који је избацивао на уста пену, па су се аласи шалили да јз побеснио. Међутим, ствар је била простија: сом је мало пре тога прогутао сапун који је војник испустио у воду. Али главна храна сома је риба, коју он гони и лови. У лов сомови каткад иду у групи, и тада су сви приближно исте величине. Мањи се не мешају са већима, да их ови не би изгризли по телу, а можда и прождрли. При лову су му бркови главно оруђе; они му помажу ноћу и при мутној води да нађе и опипа рибу која ће му бити плен. Сом се при таквом лову вуче споро и опрезно. Брке испружи напред и најпре њима дотакне рибу; пипајући је брковима, нарочито ноћу, он испита величину своје жртве и положај у коме ова лежи, затим се опрезно приближи уз њу док својим чељустима не допре до ње. Тада, не крећући се са места, нагло отвори чељусти у које појури вода да попуни празан простор, и повуче собом и рибу која ће бити жртва, па је сом јаким притиском чељусти згњечи и прогута. Ситнију рибу сом највише лови ноћу, и то на површини воде. Тада се може, у мирној ноћи, са обале или из чамца чути с времена на време оно карактеристично „пуцање" на сред воде, произведено отварањем и затварањем сомовских чељусти при лову риба на површини воде. Ако тада какав мањи сом покуша ловити у близини крупнијег, овај га нападне, изгризе и отера са тога места. Сом за избацивање икре тражи дубљу, а мирну воду. Док се из икре не излеже риба, он лежи на томе месту и чува свој плод од друге рибе. Рибари су, при бистрој води у риту, са врбе поред обале, посматрали призор кад сом ситну рибу, која се излегла, пошто ју је неко време чувао, растера репом, па затим иде за њом и гута је. Икра му је доста крупна, али је тврда; постоји и један начин да се ипак од ње може правити ајвар укуса приближног морунском или јесетрином ајвару. Београдски рибари разликују сома, према величини, на пр.: сомченце, сомића, сомче, сома и сомчину (сомину)); право на титулу сома има само онај који премаша 40 кгр. И сом који се лови у Сави и Дунаву, може бити боје отвореније или угаситије. Рибари не знају од чега то долази, али се дешава да се са каменитог дна, из дубине, мрежом извуче готово сасвим црно сомче, док се у близини таквог места улови сомче скоро бело, зелено или отворено сиво. То се, међутим, не могу сматрати као разни варијетети, јер све остало, осим боје, имају потпуно истоветно.