Општинске новине

Књижевни додатак

Син капетана Петровића, браниоца Београда (Наставак)

ГЛАВА XVIII Цео дан и ноћ на Дунаву и једно срећно послато писмо „У цара Трајана козије уши шуми трстика уз обале Дунава и прича стару бачку причу о римском цару, чије је име везано за Дунав као Роландово за ронсевалски кланац у Пиринејима. Као за Рим, за Београд се може рећи да му је име велико не само у простору, већ и у времену. То исто може се рећи и за Дунав, јер је не само огроман простор којим Дунав протиче кроз толике земље и државе, већ је и његова историја и историјска улога огромна. Нзегово име у времену прелази из века у век везано, као и име старог београдског Града, за бурне и крваве догађаје. Дунав је под Београдом широк и велик, разлио се као море, али он овде обично тече тих и миран; обале су му ниске и обрасле травом и шеваром. Нема утврђења, нема никаквих трагова који би одавали његову велику и дугу историју. Па ипак и овде на овој великој и мирној води све говори о тој историји. Она се осећа као да је уписанд на глаткој површини Дунава; кад се по његовом току спустимо мало ниже, све чешће ређају се још увек живи споменици те прошлости: старе куле, замци и утврђења, — пожутели и поцрнели, али још увек верни сведоци прошлости. Велика је литература о Дунаву: много су му песама испевали песници, елегија и балада; много је прича испричано о њему; многа научна дела говоре о њему на свим језицима; одушевљавао је сликаре, музичаре; прастара Трајанова триумфална колона на царевом форуму у Риму у безбројним скулптурама испреда велику причу из старине која се одиграла на његовим обалама; „Дунав-јунак" — „Дунај-багатир" — зове га стара словенска народна песма претстављајући га у лицу непобедивог јунака, који јаше у друштву великих витезова. Заноси и одушевљава Дунав, као и наш стари Град. И није чудо што се и Саша тако често шетао његовим ниским обалама, или обронцима Малог Калемегдана обраслим че-

тинарима. Откад је пронашао онај запис у Римском бунару, Сашине су шетње постале још чешће. Нарочито откад на гробљу бранилаца Београда није пронашао ни имена капетана Петровића, ни имена мајора Обраскова, и откад је дознао истиниту причу о њиховом јунаштву која га је толико одушевила и узбудила. Желео је пошто пото да им пронађе траг. Гледајући у широки Дунав, нарочито кад је над њим јурила кошава дувајући силном жестином, он је са све већим страхом размишљао о бегунцима и о њиховом путу до циља. Једино су могли побећи на каквом малом чамцу; зими и по невремену, да ли се чамац могао одупрети снази велике реке?!... Тако је сад Саша почео проучавати Дунав, не само као моћну и привлачну реку, већ исто тако и као реку која је њему лично морала нешто одати. Изванредно се обрадовао кад је једне вечери инжењер Јовановић рекао Бисенији и њему како ће их наскоро повести на излет по Дунаву. Саша је сматрао да ће му тај излет без сумње дати могућност да сам себи на многа питања лакше одговори, а осим тога га је узбуђивала мисао да ће на тај начин ступити с бегунцима у непосреднију везу. Једва је прошло неколико дана, а већ су се деца једне лепе вечери нашла на удобној лађи, која их је повела на прижељкивани излет. Али, пре него што пређемо на опис овога пута, који је у сваком погледу био ванредно занимљив, морамо још нешто споменути, што је било од врло великог, заправо пресудног значаја за даљи развој догађаја. Онако исто као што је Браниоцу Београда, као случајно, поставио питање о капетану Петровићу, упитао је Саша и Марију Фјодоровну, да ли је кадгод чула за име мајора Обраскова. Марија Фјодоровна није познавала мајора Обраскова, али јој се његово име чинило познато. Канда га је некад чула, али је то било врло давно. Није могла казати ништа одређено. Саша је и с овим био задовољан, и сад се он, у договору с Бисенијом, решио на још један корак. Наиме, Саша се у гимназији пре извесног времена спријатељио с