Општинске новине

206

Београдске општинске новине

једним дечаком који је пре три године дошао из Русије. За време револуције отац и мајка дечакови су емигрирали, дечак је остао с баком. Пре три године настојањем родитеља, а помоћу Међународног црвеног крста, дечак је после дугог и мучног пута, с још неколицином дечака и девојчица, дошао својим родитељима у Југославију. Прича овог дечака навела је Сашу на помисао да и он потражи Обраскова, чија је породица вероватно била позната у Кијеву, преко Међународног црвеног крста. Он је, истина, овим путем могао потражити и своју мајку, али су му и сувише добро били познати узалудни напори Марије Фјодоровне. У сваком случају, мислио је, ако открије капетана Петровића и мајора Обраскова, да ће преко њих лакше штогод дознати и о својој мајци и оцу. Био је још један план у његовој души, али о томе засад није се усуђивао да мисли. Своју је намеру, као и све остале, поверио Бисенији. Заједнички су саставили и послали писмо. Издалека правећи алузије на откриће у Римском бунару, Саша је у свом писму саопштавао мајору како је дознао за његово име и за име капетана Петровића, шта је све досад урадио да их пронађе, а осим тога га је замолио, ако му писмо заиста стигне, да потражи његову мајку и његова оца, и ту је назначио адресу свога деде. Своју личну судбину описао је у неколико речи описујући опширније како се о њему бринула Марија Фјодоровна и наглашујући нарочито како ни до данас није могао дознати ко му је отац, да ли је жив, где му је мајка, и шта је с њом. Кад су деца писмо послала, Саша је осетио као неко олакшање на души: она чудновата нада, која му се и раније по каткад јављала, сад је све више и више озаривала младићеву душу. Кад је споменутог вечера с Бисенијом и инжењером Јовановићем сео на лађу која их је носила по Дунаву, та се нада претворила у неко још реалније осећање, које га је толико заносило да му се силом отимао. Инжењер Јовановић, који је већ знао колико Сашу и Бисенију занима све што се на Дунав односи, настојао је да њихово путовање буде не само забавно, већ и поучно. Као врло образован, иако иначе мало говорљив човек, он им је описао велике походе цара Трајана против Дачана на доњем Дунаву, говорио им је о улози Дунава у Сеоби народа, а затим у нашој народној историји. Од појединих дела која говоре о Дунаву, нарочито се зауставио на делу немачког генералштабног официра и геодета у пруској војсци, Пирха: „Путовање по Србији", који је нашом земљом у циљу да је проучи, путовао пре 110 година, а затим на делу другог немачког путописца, Каница, који је у истом циљу путовао нашом

земљом нешто око педесет година после Пирха, Исто су тако била занимљива инжењерова тумачења о дунавској флори и фауни, о бескрајним јатима птица која над Дунавом облећу око делте, о лову на медведе, лисице, вукове, дивље вепрове и јелене, којих и данас има у шумама око Дунава, нарочито на Карпатима. Лађа је међутим полако одмицала. Лаки ноћни поветарац дувао је у бок и није сметао. Кад су се приближили Панчевачком мосту, наши путници били су изненађени. У ноћи се изгубила његова гломазност, црвене сијалице над жљебовима стварале су сасвим чудновате илузије и асоцијације. Кад су се после неколико сати вожње појавиле смедеревске куле, као да се почело отпредати тајанствено клупко историје на овој реци, тако се измешала прошлост и садашњост; визија онога што је било давно постала је све јаснија и сугестивнија. Кад се Бисенија уморила, повукла се с оцем у кабину. На палуби је остао сам Саша, који се сав предао и својим унутрашњим мислима и осећањима и овом великом говору прошлости и величанственој лепоти реке чијом је средином лађа пловила. Месец је шетао целу ноћ. Око њега биле су расејане звезде, које су се тихо и равномерно кретале. У два сата појавила се зора. Сељаци-косачи, који су лађом путовали на косидбу ради своје скромне зараде, ускликнули су, ни тужно, ни радосно: „Зора"... Уистину, за њих је она значила почетак новог дана пуног труда и рада. Саша је међутим био очаран њеном лепотом. Звезде су бледиле и нестајале с неба, као да их је неко једну за другом гасио. Ниједну појаву није хтео изгубити из вида. Кад се појавио Голубац, нестало је равних обала, река се пробијала кроз кову зону, планинску, дивну по својој формацији, по зеленом богатству шума, пашњака и ливада. Кад је лађа ушла дубље у Ђердап, изашао јој је у сусрет тајанствени путник, знанац и пријатељ ове воде, планина, голети и урвина, — џиновски дух, растегљива и тајанствена, плавичаста и бела ђзрдапска магла. Повлачећи се од стене ка стени, дижући се и спуштајући се, дух је сваки час замењивао један облик другим. Час је изгледало да се мучи и злопати, да не жели отићи, а час као да је с највећим весељем хитао у посету другим урвинама, другим голетима. Из тамне дубине кланаца с маглом се појавила и кошава. Вода се запенушила. Високи таласи ударали су с десна, с лева о бокове лађе. И тек кад се појавило сунце, указале су се опет планине и пашњаци окупани свежом јутарњом росом. У осам часова лађа је приспела до најужег дунавског теснаца који води у Казал. Све до тог места планине су прекривене шумама, ишаране ливадама, културама кукуру-