Општинске новине

Син капетанд Петровића, браниоца Београда

207

за, жита. На улазу у теснац два зелена брега иступају један према другоме. Улаз у овај теснац личи на улаз у какав величанствени храм. Отуд су долазили стари римски легионари с потученим и заробљеним Дачанилса, отуд су долазили плави Германи, Хуни, Авари, Словени. Ту се спушта и наш у песми опевани Мироч, планина пуна лековитог биља, пребивалиште виле Равијојле, шеталиште Милоша и Марка... Од Београда до велике окуке што јз Дунав прави код Турн Северина, где заокреће на југ, да онда скоро у правој линији пође границом Румуније и Бугарске према Црноме Мору, — једно за другим нижу се на нашој страни, и то најпре на десној: лепо село Вишњица — које се једном ногом налази у београдском атару, — Винча, Гроцка, Смедерево, Костолац, Рам, Велико Градиште, Голубац, Брњица, Добра, Доњи Милановац, Петрово Село, Текија, Кладово С леве стране, до румунске границе: Панчево, Ковин. Даље долазе румунска села, као: Безијаш, Стара Молдава, Берзаска, Оградин, Оршава, Турн Северин... Највеће притоке долазе с десне стране: Морава, најсрпскија река, која се рачва по целој нашој земљи, по српском делу, и улива у Дунав иза Смедерева. За њом је по реду дивна Млава, која се улива код Костолца. ГБени су извори и зелена корита одушевили у новије време наше сликаре, а тужног песника Ђуру Јакшића инспирисали у толико прекрасних стихова. Код великог Градишта улива се Пек, код Доњег Милановца Поречка река. С леве стране је најпре Тамиш код Панчева, па Караш код Рама, и Нера с друге стране. Обе долазе из Карпата; Нера у доњем свом току чини границу између наше државе и Румуније. Сви градови и градићи, сликовито разбацани по обалама Дунава, имају своју историју која скоро увек иде у дубоку старину, сећа на прошла времена, старе културе и цивилизације, које су ишчезле пред навалом нових народа. Стари путеви копном ишли су као и данас од Београда према Гроцкој и Смедереву, скретали према Морави и Пожаревцу, а отуд се опет дизали према Дунаву до Великог Градишта и Голупца. Тек од Текије иде пут опет уз Дунав према Неготину. Трајанов пут, гигантско дело који од Голупца води десном страном Дунава, био је предодређен да надоккади овај мањак. Много векова касније, генијални инжењер Сечениј извзо је своју ванредну замисао и с леве стране Дунава изградио добрим делом обале пут који је и данас предмет дивљења. После ноћи и јутра пуних утисака, нарочито за Сашу који се ни на један час није удаљио с палубе, наши су путници прешли на другу лађу и истим путем кренули натраг. Тек што су кренули и пуном паром

запловили уз огромну реку, угледали су како им у сусрет иде велика немачка лађа. Била је пуна излетника, већином младежи. Младићи и девојке, сви у белим лаким хаљинама, стајали су на пространој палуби и машући капама, марамицама, рукама, певали су веселу немачку ђачку песмицу: »Шет Сои гесћ1е Сипб1 ег\уе18еп Беп бсћјск1 ег т сће \уеНе №еН, Бет -^1гс1 ег $ете \№ипс1ег \^еЈ8еп 1п Вег^ ипс! Та1 ипс! 31гот ипс! РеМ !....« Валови су им носили песму која је одјекивала по далеким бреговима. То је све занимало Сашу и Бисенију; али је сад њихова пажња далеко више била устремљена на многобројне рибарске чунчиће који су пловили матицом и на најгорим теснацима одолевали опасностима. Много више него она весела ђачка песма, ова их је слика испуњавала радошћу, јер су њихове мисли биле заокупљене бегунцима, који су пре толико година, вероватно исто овако као и ови скромни рибари, поверили свој живот ћудима Дунава возећи се можда у још слабијим чамцима. Услед јаког сунца девојчица се на извесно време повукла у салон брода, где се налазио и инжењер Јовановић, који се тамо случајно сусрео с једним својим пословним пријатељем; у разговору с њим брзо му је пролазило време. Кад је тако опет остао сам, Саши је поново изашла пред очи протекла ноћ. Размишљао је о свим тајанственим лепотама које је те ноћи видео, али се исто тако са изванредним задовољством сетио и познанства с једним млађим другом, у ствари дететом. Око поноћи, док је Саша посматрао месец који је тек изашао и сав крвав шетао се сад десно сад лево остављајући око лађе сребрене пруге које су шарале воду као неке реке, — угледао је како један дечачић с рукама у џеповима, лако одевен, сасвим слободно шета по палуби. — Откуд овај дечак у овако касно доба, запитао се Саша. И радници, и морнари који нису били запослени, сви су већ легли. Ово дете, међутим, кретало се по мраку, застајкивало, загледало се час према таласима реке, час у далеку даљину која је мамила поглед, а час према небу. Кад год је дечак подизао главу према небу, осветлио би га месец и Саша је могао да види бледолико дечје лице и два црна ока из којих је зрачио прикривени пламен који је горео у младом дечаковом телу. Склон деци, инстинктивни заштитник деце, — Саша је опоменуо дечака да би било добро кад би пошао на починак. Кад је на то дечак одмахнуо главом, започео је овај необични разговор: