Општинске новине

210

Београдске о пштинске новине

јало доста времена и за одмор. У колико није била са пријатељицама, девојчица је време проводила у Сашином друштву. Тако су опет једне вечери заједно пошли у Град и то баш овим путем који је Саша нарочито волео. Тиха ноћ у Граду звала их је све даље и даље. Као кад птице певају у хору, тако су овде са свих страна певале сенке кула и капија и успомене које су се пресретале. Идући тако све даље дошли су и до Римског бунара, чија је сугестија, нарочито од оног дана кад је Саша у Бунару открио тајанствени запис, била изванредно велика и на девојчици. Око Бунара све је било изванредно тихо. Две капије гледале су једна у другу, дрво над Бунаром сасвим је пригнуло своје грање пуно лишћа над сам Бунар и китило га као нека круна. Горе, високо по небу, расуле су се звезде, а међу њима месец, према коме су се дечје очи све чешће подизале. — Да ли видиш?! — прекинула је девојчица наједанпут тишину показујући на једну светлу тачку на небу која се кретала међу звездама, али много брже од њих.

,,Над старим Римским бунаром угледали су на небу светлу тачку"... Баш у исти час угледао је ову чудновату светлу тачку и дечак, и баш је он на њу хтео упозорити девојчицу. Обоје су гледали нетремице у правцу њеног кретања. Она је бивала све взћа и већа. Наједанпут су сасвим јасно разабрали да је то у ствари авион.

иако је још увек био на великој висини. С часа на час чуо се и лаки звук мотора. Једно време изгледало је као да је светла тачка стала, затим се стала спуиггати. Бивала је све већа и већа. Сад су деца јасно разабирала да је непознати пилот упутио свој авион баш над стари Бунар пред којим су они стајали. Шта је то могло значити?!.... Деца се нису могла удаљити с места. Очи су им биле као приковане за авион. Међутим, он је сад изводио чудновате акробације у ваздуху. Преврнуо се три пута, а онда је опет високо узлетео, и затим је, као онај орао кога је Саша посматрао како лети из Мироча, право као стрела полетео према Малом Калемегдану и Дунаву. Кад је нестало авиона, деци је изгледало као да су се пробудила из неког сна, толико их је ова слика омађијала, макар да су више пута гледали авионе. Стигли су кући много касније него обично. Али, иако су обоје били укорени, и Саша и Бисенија били су задовољни што су се те вечери дуже задржали у Граду, јер је сигурно да иначе не би видели авион чије су летење пратили с толиком пажњом, и који их је у тако великој мери заинтересовао. И дечак и девојчица сневали су те ноћи чудновате снове. Бисенија је била чврсто убеђена да ће се тога дана нешто догодити, зато је нарочито пазила на све што се у кући дешавало, било да је звонио телефон, или кућно звонце. Нарочито је нестрпљиво очекивала писмоношу. Али је међутим и тај дан време одмицало сасвим обично. Изгледало је као да се ништа изванредно неће десити. Тако је већ дошло време и послеподневном чају. Разочарано Бисенијино лице најбоље је показивало шта је девојчица осећала. Флегматично је мајци додавала шољицз с чајем и млеком чисто љутећи се на оно велико узбуђење које је и њу и Сашу синоћ, док су гледали авион, заокупило. Саша, који је седео до инжењера Јовановића, баш је хтео устати да нешто дохвати, кад је наједанпут зазвонио телефон. Ништа није било обичније него да звони телефон, нарочито у кући инжењера Јовановића, који је имао толико пословних и других пријатеља. Телефону је пришао сам инжењер. — Како, — запитао је, — Саша у Војну болницу?! На ове речи прекинуо се разговор, деца су се погледала. Завршавајући разговор и остављајући слушалицу, зачуђен и узнемирен, рекао је инжењер Јовановић: — Саша, морамо хитно у Војну болницу. Тебе и Марију Фјодоровну тражи један рањеник који је синоћ долетео авионом из Русије. Д -р Марија Илпћ-Агапов (Наставиће се)