Општинске новине

5*

Слике из београдског робовања 1914—1918 II ГРАЂАНСТВО

Не ваАи за волове Нека наша сељанка из најближе околине Београда добила је лично од фелдмаршала Макензена наредбу да јој се остатак куће и кућишта поштеди. Али једнога дана дође нека војничина са неком другом наредбом и одведе јој и последњег вола. На жалбу сељанке, командант места позове војника и подносећи му наредбу Макензена упита је ли писмен. „Јесам, господин лајтнант". „А јеси ли прочитао ову наредбу?" пита даље официр. „Нисам, госп. лајтнант". „Зашто?" „Зато што ми је требао во, господ|ин лајтнант". Официр тада прочита још једном наредбу Макензена, и рече жени да може ићи. Она понизно упита, зар јој ни он не може помоћи. „Не могу" рече официр, „јер та наредба не важи за вола". Баба се покори сили, али излазећи рече: „Е, ђаво ми је крив, кад дођо да од вола тражим заштите". Лепа Хеден Наша једна госпођица носи дивне кризантеме. Њој у сусрет ишла су три официра, два грчка и један аустриски, нешто су говорили. Гледајући је, један се грчки официр издвоји, приђе јој сасвим близо и поздрави је речима: „Лепа Хелен, ја могу добити један цвет?" Девојка се хитро уклони и рече: „Пардон, ја сам Српкиња, господине. Веронаука у окупираној Србији Једној дугогодишњој српској учитељици буде постављена за управитељицу школе у Жаркову некаква Јеврејка из Босне. Колико је мука, колико је увреда и понижења претрпела ова Српкиња! Достављана је властима за најмању ситницу, те је увек морала бити спремна на све што је најгоре. По највећој зими морала је ићи на Бањицу код школског комесара на саслушања. Једнога дана донете су из Окр. команде књиге веронауке за српске школе, које су штампане пре рата, наравно ћирилицом. Два месеца чекало се за наређење о раду. За то време, учитељица је поучавала децу ћирилицом, да би их спремила за учење књиге коју су добили.

(5) Јеврејка да побесни, јер она није дозволила да се учи ћирилица. После неколико дана добије учитељица заповест да се не сме „пачати" у делокруг права управитељице. Такође јој се забранило да предаје деци веронауку из добивених књига, јер су рђаво и незналачки написане. У тој се књизи вели да су Господина Христа разапели Јевреји, а то није истина. „Црквена историја каже да су га разапели Римљани." Књига је конфискована, а Веронаука као наставни предмет избачен из школе за ту школску годину. Ето, тако је поштована вера у запоседнутој Србији. И не стиде се. „Београд добија и бугер" Тако су донеле Београдске новине, кад ое писало о исхрани грађанства. А ево једне слике: Даје се масло. Одем и ја. Дете ми жељно свега. Истина само по 100 грама, али за наша пресушена црева и то је нешто. Маст одавно нисмо добили, па бисмо се сви од реда могли причестити. Одем. Званичница млекаре, гледајући негде на другу страну, пружи руку за листу. Ја јој дадох, и већ спремих руку да примим бутер, а она ми тресну легитимацију и рече да не могу добити, јер сам већ једанпут примила. Уверавам је да нисам примила не памтим откад, али ми она хладно рече: „Нисте ваљда ћорави, ту је записано". Погледах и ја. Истина, примила сам 5 августа 1916 год. а ја опет дошла да примим 15 јуна. 1917 год. Воде они рачуна о нама; не ваља тако често јести бутер. Како изгдедају наши редови за брашно Борба за хлеб достигла је врхунац. Од пола ноћи Београд је на ногама. Неко за брашно, неко за хлеб. Редови од више стотина бедног, неиспаваног и гладног становништва лелујају се кроз Београд као црне ознке. Како је дуга и тешка ноћ у тим редовима, па ипак стајати се мора, ко нема никога да на други начин набави брашно. У дворишту основне школе на Савинцу, око једанаест часова ноћу, већ је постао доста дуг ред. Шта? Зар тај свет неће ићи кућама! Неће се ваљда ноћас брашно давати! Жалосна слика. Не, то је врло слаб израз за ову живу беду. Згурене старице које су обухватиле мршавим рукама колена, на која су наслонила главу, па дремају. Жене наслоњене једна на другу или уза зид, дремају