Општинске новине

212

Београдске општинске новине

Једна сцена из окупације: у „реону" 1916 г. мерење брашна и пазе да им се ко не увуче у ред. Девојчице завијене у мараме, у ритама, полегле на голе влажне цигле или у саму прашину дворишта, па слатко спавају. Али није све ту тако мирно. Из разних редова и кућа скупила је беда овде старо и младо, благо и пргаво. Раме уз раме чекају господу из реона, да их позову за брашнно. „Па што не чека дан, него се тако мучи овај јадни свет?" питаћете. Зато, што већ време купонима истиче, а никако да се дође на ред, не разуме то онај који није стајао. Брашно нестане некад још око девет часова пре подне, и онда хајде кући, па сутра опет у ред, и тако по ненеколико дана. Зато се мученици решили на ову жртву. Вечера се, па се познаници и сусетке скупљају и око девет увече увлаче у продавнице. Тамо се преноћи, и онда се пре дође на ред. О, колико се њих јадника није више ни дизало из постеље после какве хладне ноћи проведене овако под ведрим небом. Стража обилази све спаваче и свакога осветли електричном лампом. Падају ту гадни вицеви и увреде са њихове стране, али се робље чини невешто. Но, дође и томе крај, јер и самим општинарима се учини да је ово жалосна слика о њиховом старању за грађанство. Дакле, издата је најстрожија наредба редарству да растерује гомиле и спаваче. Жене се почеше крити по оближњим капијама, ходницима, нужницима и по рупчагама. Али, кад као вихор упадну бесни хусари на коњима, онда камџијом растерују грешни свет. Преплашена кћи једне учитељице, да би избегла ударац, изгуби нанулицу, и као без душе дојури кући, и паде бунцајући у тешку грозницу. Те зиме и умре. Страшна, очајна је наша борба за кору хлеба, а још страшннија са дивљом хордом која не зна за милост. За пет недеља три премештаја по највећој зими Казала сам већ да је наставница глухо-неме деце г-ђа X. због имена Југослава, које

је њен синчић дао на крштењу 1913 г. једној девојчици, записана као члан породице која се бави бунтовним идејама. Због тога је отерана на рад у Војну плетару. На њену молбу, а заузимањем претседника општине В. Вељковића, бив. министра, и г. Жике Перића, проф. универзитета, „Волфарт" је поново отворио Завод где је она постављена са 1 круном на дан без хране. Нзене праве муке почеле су кад је испродавала и последњу стварчицу од вредности, купујући брашно. Осам месеци гладна, посрћући од Чубуре до Завода у Богојављенској улици, чекала је побољшање плате, а кад је једнога дана потражила да је разреше дужности да може зарађивати на другој страни, онда је као бунтовник на предлог д-р Лохара и г-ђе Милер, инспекторке Дома, позвана у Гувернман. Госп. Хер, школски инспектор за целу окупирану област, фино је опоменуо наставницу, да мора дати доказа о својој „лојалности" грађанина и чиновника новоГ стања, а да ће се „плате" већ временом побољшати. Прочитао је имена неких који су драговољно уписали њихов ратни зајам, и тражио да то и сама учини. „Ја немам ни за хлеб" рече одважно Српкиња. „Али буквално гладујемо, господине. Како могу уписати ратни зајам? Моја је прва дужност да породицу спасавам од пропасти". „Но онда идите у село па једите" наједном рече овај углађени господин. У завод глухо-немих буде доведена друга са мирнодопском платом и грешна Српкиња буде постављена за учитељицу основне школе у Реснику. Свако јутро морала је да се јавља Жандармерији јер је жигосана као: Непоуздана. За пет недеља премештана је у Ресник, Пиносаву и Жарково. Њен мали син морао је пешке, преко Кошутњака и Топчидера, ићи у гимназију. На обали Саве Интернирања се врше у великом стилу. Данас су протерани кроз Београд прота Харитон Поповић из Лазаревца и учитељ Ракић из Барошевца. Руке су им везане истим ланцем као зликовцима. На води се љушка црни дубоки шлеп, који чека интернирце. Интернирају се сви одреда: од дечака до изнемоглих стараца. Ту су уплакане мајке, жене, сестре и деца. Донели су својима мало хране и топлог одела, јер они терају, како се ко затекао. Редари одржавају ред бајонетима и грубим увредљивим речима. Пазе да се когод не би примакао огради шлепа. Једна мајка склопљених руку моли да сину дода топао капут, „го је, пропашће". „Сад не слобод, идиш натраг!" и она јадна враћа се као премлаћена. Друга жена