Општинске новине

Слике из београдског робовања 1914 — 1918

213

држи девојчицу за руку, а она се отима и виче: „Мамо, ено татин рукав, ја га лепо видим. Погледај, ено маше ми руком". Све скамењено, забрањено је плакати, па ипак, отме се по који јецај који душу пара. То је одговор онима са брода који машу рукама. Наједном дојурише хусари о почеше растеривати свет. Одмах за њим жандарми са бајонетима дотераше 10—15 угледних Београђана и, збијене једно уз друго, уведоше у брод. То су све највиђенији наши грађани који су осуђени на тешку тамницу. Међу њима је био и бив. нар. посл. Светозар Станишић, који је осуђен на 4 и по године тешке тамнице. Примида милостињу Уморно опуштених руку и главе, ишла је млада жена, као да је на себи носила бол и патње целога Београда. Станује на Чубури, а ради код Калемегдана у Војној плетари. Црна сиромашна хаљина повећава њен малаксали и несрећни изглед. Ни хелера у џепу, а посрће, и свест јој мркне. Боже, да ли је ово последњи њен час! Да је само до куће да стигне. Али како? Усијани асфалт као да је привлачи и најрађе би села па можда и заспала. Ишла је као аутомат. Наједном оживе у њој нада. Ето, ту у хладу поред врата бивше цвећарнице Трегер, стоји и данас онај српски инвалид. Рећи ће му истину, потражиће за трамвај, јер осећа да ће пасти. Вратиће му дупло. И она журно прилази. Човек мислећи да му она носи милостињу, салутира и рече: „хвала госпођо". Жена стаде збуњено и пред очима јој почеше играти зелени колутови. Ухвати се за довратак, и само рече: „Опрости, брате, немам ни хелера". „Србин разумеде. Видећи да јој је зло, рече, пружајући као да прима милостињу: Покорно молим узмите на зајам, па седите на трамвај. Вратићете". Жена немаде куд. Прими новац дрхћући од узбуђења и пође, а он је благодарио, као да је милостињу примио. Жене вуку пољску кујну 1916 године Да ли је ово обест војних или цивилних власти, или и једних и других, не знам, алп треба да буде забележено, за сва времена, да се зна шта је БеоГрад подносио под отсупацијом. У затвору зграде Зделарове гимназије увек је пуно жена и девојака, и то из бољих кућа. Зашто су затворене. Каквом кривицом? Ако је кривица Гладноме да тражи хлеба, онда су све криве.

Ту су жене које су враћене из околине Београда, јер су пошле у села да траже брашна. Ту су и оне које су „прешверцовале" лонче масти, који килограм пасуља, или комадић сланине. Најзад, највећи је број оних, „које се не покоравају наредби," него устају после пола ноћи и, кријући се по капијама и у сенци дрвета, хитају да што пре уђу у ред за намирнице. Има их које леже, јер нису имале да плате новчану казну, због воде, осветљења, пореза, увреде члановима редарства, итд. Оне се спроводе у главну полицију. Ове последње, ако су сиромашне, морају и да кулуче. Други је дан нашега Васкрса, али за безбожнике то ништа не значи. Улицкани цугсфирер сишао је у сутерен и гледа, шацује једну по једну, и прстом по"зива да изађу. За последњу казао је немачки своме колеги: „Но, ова може повући и целу локомотиву". Збуњене жене погледају се „али следују позиву". ТоГа дана после подне, БеоГрађани су могли видети како шест жена по хладној лапавици, бедно одевене и модре од зиме, вуку тешку пољску кујну, док спроводник достојанствено корача. ТраЖим адресу Откад је настало велико интернирање, могла се свакога дана видети гомила света пред Видмановом полицијом. Једна сељанка енергично се гура кроз гомилу, и дође баш до самога улаза. Тада се згури, па бојажљиво приђе једном редару и повуче га за рукав. Није она још ни спустила руку, а пуче шамар да све препаде. Јадна жена отскочи и нађе се на сред улице. Ту се судари са мном. Ја све разумедох, и дадох јој знак да пође за мном. Упитах је, шта тражи у полицији и што не чека на ред, а она рече: „Ја 'итам, знаш, чак сам од Лазаревца, па велим часом да упитам, па да идем, да им не сметам." ,,'Тела сам, ето, да ме пусти код главног господина, јер наш „лајтнант" ми казао, да он зна где су ми дете „илтерирали", па реко' да потражим адресу, да му пошљем, велим, мало трошка. Био, сестро, на кулуку, а ови га вод' задржали, те 10 дана нисам ништа чула о њему. Не марим, нека иде са својим друштвом, само нека ми кажу где ми је дете, да ми не скапа од глади." „Слушај, снашо", рекох јој полако, „ти то сад не можеш ни чекати ни тражити. Иди, ти, благо мени, кући, па чувај кућу и другу децу, а син ће ти се сам јавити. Послушај ме па иди, јер ови имају обичај да и жене терају преко". Она се трже па озбиљно рече: „Идем, право велиш, вала ти од неба до земље". „А Цвеју Бог нека ми чува!"