Општинске новине

214

Београдске општинске новине

Једномишљеници 5-УШ-1917 високо над Београдом летео је некакав авион. Застала сам у гомили која га посматра, али нас редари убрзо растурише. Са балкона куће пок. Јована Ристића, посматрају официри доглздом и нешто, не баш ведра лица, објашњавају један другом. Једна враголаста лепа госпођица упита у пролазу неког њиховог официра, који је такође застао у посматрању. „Шта ви мислите, господиве, је ли ово немачки или аустриски авион?" Официр се окрете, па кад је видео како је лепа, насмеја сз, па јз упита: „А шта ви мислите, лепа госпођице?" „Ја... Отеже изненађено девојка. Не смем да кажем". „Но, реците слободко", куражи је официр. „Ја, право да вам кажем, мислим, да је ваш или немачки, не би нам забранили да га гледамо". Официр се примаче и тихо рече: „Истог смо мишљења" и оде журно не осврћући се. Аустриска инквизиција Муж, као војни обвезник, је ван земље, а код куће је остала болесна жена да се брине о целој породици. Тридесет круна цзо је месечни приход. Туђ рад салама је, да би само хлеба имала, па ни њега нема увек. Стара мајка паде у постељу, и подлеже, жзљна свега. Два дана је лежала мртва, а кћи трчи по Општини тражи помоћ, или бар бесплатан сандук. Ништа не доби, јер нема сиромашко уверење. Кућевласник сажали се и рече: „Знате шта, госпођо. Ја немам да вам дам новаца, али ако хоћете, ја ћу покварити моју шупу. Жена прими понуду са благодарношћу; и заиста, сандук начинише од старих дасака, а кћи је својом руком обојила ружне даске. У исто време боловала су јој и деца. Кад се вратила са мајчиног погреба, затече дете мртво. Опет трчање и мољакање. Лекар је наредио да се дете одмах носи у гробљанску капелу, јер је зараза. Добила је сандук. Несрећна мати брзо је спремила свога синчића, али је сандучић био кратак, те му ножице мало остадоше напољу. Санитарни редар, Мађар, нареди јадној уплаканој мајци, да „спакујз" дете како зна. Она га сирота помаче мало, али то није ништа помогло. Тада је настуиио моменат, који се не да ни опнсати ни схватити, па ни веровати: Грозни човек зграби детенце за хладне и круте ножице, и стаде их силом савијати, да је све пуцало. Несрећна мати покри лице рукама и горко зајеца, али је нечовек трже грубим гласом:

Г-ђа Даринка Ћосић на принудном раду у војној плетари за време окупације

„Но, шта је, куку леле, хоћу ли ја намештати ваше дете? Помозите ми овамо, то се мора затворити." И сандук се заиста затвори, али преко скрханих колена; а у јецају ове несрећне мајке могле су се разабрати речи: „Сине, опрости мами!" Наше снабдевање Наши господари извукли су из Србије све што се је могло појести. Годинама не виђамо јагњад ни прасад, а о дебелим свињама нема ни говора. Све су покупили па су чак при претресима одузимали од народа сваки лончић масти. Ко је имао новаца још је могао кришом и набавити, а остали месецима посте. Зато и јесте данас читава завера. Шапат иде од уста до уста: Сутра ће се на Цветном тргу давати маст, и то по Уз кг. на породицу. Пре зоре дигао се свет да што пре дође на ред, али се идући пијаци крије по угловима, капијама; леже и пуза у сенци кућа и дрвећа. Пијаца је под јаком стражом, ред не сме да се формира пре 5 сати. Али испод сваке тезге и бурета, иза сваког заклона, дрхти по које несрећно београдско дете или жена, неиспавани и сатрвени страхом да не буду ухваћени. Време је, редови се образовали на више места. Ево донесоше 2 бурета масти. Сад се чека комисија да прегледа и премери. Отпоче најзад давање, али само замало, јер дође наређење да се опет чека Неко.