Општинске новине

Југословенско-бугарска привредна комора

181

тила се је потреба за стварањем једнога заједничког оргамизма, преко кога би се остварила ова већа привредна сарадња и решено је оснивање Југословенско-Бугарске привредне коморе у Београду и у Софији. У тој заједничкој комори привреде обеју земаља сарађивале би тесно и у свима правцима. * * * 11 фебруара ове године та замисао је остварена. У Београду је на свечан начин одржана оснивачка скупштина Југословенско-бугарске привредне коморе. Свечаност је обављена у препуној сали Београдске Трговинске коморе, у присуству Министра трговине и индустрије Краљевине Бугарске г. д-ра Славче Загорова, бугарског посланика у Београду г. д-ра Попова, особља Бугарског посланства и око двадесет пет претставника бугарске привреде, који су допутовали из Бугарске да би учествовали у овоме свечаном чину. Са наше стране био је присутан Министар трговине и индустрије г. д-р Андрес, Министар спољних послова г. д-р Цинцар-Марковић, наш посланик на бугарском двору г. Милановик. Претседника Владе претстављао је г. Сава Микић а Претседника Београдске општине г. д-р Стеван Попови+1, ве^ник. Поред ових званичних претставника велика сала Трговинске коморе била је испуњена нашим привредницима и претставницима Југословенско-Бугарске лиге. Скупштину је отворио лепим говором г. Воја Петкови^ који је истој и претседавао. Г. Пеггкови^ је потсетио да је ова скупштина у неку руку јубилеј једног започетога посла још пре 30 година. Заиста у једној малој брошурици штампаној у Београду 1912 године, коју је данас врло тешко наћи а која носи назив „Српско-Бугарски Комитет за економско зближење Србије и Бугарске", непознати хроничар нам излаже ток тога рада пре 30 година. Он каже да је жеља за састав једног српско-бугарског економског одбора потекла још у септембру 1910 године на Свесловенском конгресу у Софији. Иницијативу за његов састав узела је била Софиска Трговинско-Индустријска комора која је 9 новембра 1910 године, после исцрпног и лепог реферата свога секретара г. д-ра Ивана Златарова, донела одлуку о оснивању одбора и обећала му сву своју потпору. Српска секција одбора конституисана је 18 а бугарска 30 јануара 1911 године. Услед уставне ревизије која је тада била на дневном реду у Бугарској, састанак српског и бугарског комитета одржао се је у Софији тек 23 октобра 1911 године. На овоме састанку примљени су статути, одређен програм рада и дат комунике „којим су позвани и остали балкански народи да саставе сличне одборе и да тако сложним радом припреме земљиште за међусобни споразум свију балканских народа на економском пољу". У уводу ове мале брошуре хроничар пише: „Србија и Бугарска, две суседне и сродне земље, чији су национални, политички, економ-

ски и културни интереси везани многобројним везама и које су упућене једна на другу као ретко које друге две балканске земље, биле су до сада рђаве среће. Уместо да своје везе све више развијају, уместо да се узајамно потпомогну у раду на своме културном препорођају и у борби са својим општим непријатељима, уместо да сузбијају стране утицаје и прождрљиви апетит непријатеља балканских народа, оне су понајчешће губиле своје снаге у међусобној братоубилачкој борби и тиме давале прилике другима да их обоје одржавају у сталној политичкој зависности и економском ропству". Г. Петковић је довео у везу овај ранији рад и сарадњу, наломињући да су привредници и пре 30 година били весници рада на зближењу и да су и сада они први измењали посете 1933 и 1937 године. И ако су привредне структуре наших двеју земаља сличне, ипак има пуно услова за заједнички рад. Југословенско рудно благо може да послужи за базу развитку бугарске младе индустрије а југословенска индустрија може наћи многе сировине, које јој недостају у бугарској привреди. На крају г. Петкови^ цитира речи које је пок. д-р Мика Поповић, тадањи претседник српске секције Српско-бугарског комитета за економско зближење, изговорио у Софији 23 октобра 1911 године: „Бугари и Срби у таквом су положају да им у свако доба прети опасност од немилосрдног завојевача, који нагнан својим унутрашњим невољама и недостатцима тежи освајању туђих економских области. Мали, нејаки народи подлежу. Отуда Бугари и Срби морају озбиљно настати да што пре међу собом утврде споразум о заједнинком отпору. Они се тога ради морају економски ујединити. Уједињени они ^е боље и брже унапредити своје привредне гране јер ^е и њихове привредне снаге безбедније моћи да развијају своју делатност. Према тре^им они ће несумњиво претстављати јачу снагу него што данас овако подвојени претстављају. То је одавно требашо да буде али што није било, може још бити ма и у дванаестом часу, Ми морамо приступити остварењу најпотпунијега облика економског зближења". Колико ове речи из прошлости имају и данас свој пун значај! . . . Г. Петкови+> је учинио добро што је њима завршио свој говор. Наш Министар трговине и индустрије г. Др. Андрес је у лепом говору поздравио оснивање заједничке коморе изјавивши, поред осталога: „. . . Ми смо са закључењем пакта о вечном пријатељству, одлучно пошли путем, на којм нас и природа и историја упућује и који нам једино може осигурати лепшу будућност, путем тесне сарадње у свима доменима државног, социјалног и економског живота. Искуство прошлости које је често скупо и крваво пла^ено, најбоље сведочи о судбинској повезаности измвђу Бугара и нас" . . .