Општинске новине

334

Бео градске општинске новине

Закони показују разлику исту тако кад ради о питању да ли општина сме експроприсана земљишта уступати појединцима или не, нарочито кад су у питању индустрија или јевтини станови. У Енглеској никакав терен не сме бити експроприсан па после уступљен приватној индустрији, док се у другом случају уступ терена за јевтине станове, — то сме спровести ако се приликом експропријације тако и мотивисало. У Холандији отуђивање општинских имања сме бити само у циљу јавног интереса, а по готову терена који је прибављен експропријацијом. Исто тако експроприсање терена у циљу да се обезбеди резерва за проширење града разно је схваћена у појединим државама. Тако на пр. то није забрањено у Холандији, Мађарској, Немачкој и ранијој Аустрији. У Румунији експропријација у ову сврху није предвиђена. У Енглеској, у овом погледу нема никаквих ограничења, али се може експроприсати само према закону из 1925 год., који се односи на уређење градова. У извесним случајевима власник експроприсаног имања има права на повратак свог терена. Према енглеском закону о јавној хигијени из 1875 г., експроприсана земљишга, ако се не употребе у сврхе зашто је експропријација била изведена, имају се препродати и прече право куповине имају ранији сопственици. Исто тако и пруеки закон дозвољава могућност повратка терена ранијем сопственику, док су Маџарска и Холандија дале одречне одговоре. Према § 67. румунског закона допушта се повраћај експроприсаног терена ако они нису употребљени за намењенг радове, али та одлука мора бити донета од стране надлежне власти. Сем тога ако се повраћај чини у року од две године после извршене експропријације онда се враћа по истој цени по којој је и експропријација извршена, а ако тај рок премаши две године онда има места поновном утврђивању цена. У разним законодавствима постоји извесан однос између градског генералног плана и експропријације. Тај однос не постоји као какав директни у маџарском законодавству у том смислу да сам генерални план једног града аутоматски повлачи за собом и право за експроприсање сем за оне парцеле и траке терена које су одређене за улице и тргове. Кад се има експроприсати за коју другу сврху према генералном плану, општина је дужна да тражи нарочиту дозволу за ту експропријацију, наводећи параграф закона на основу кога би желела да експроприше. Исто тако тај одно. не постоји ни у ранијој Аустрији ни у Румунији. Овде регулациони план садржи само неку врсту програма за будуће експропријације, које улазе у закон дозвољених експропријација и довољне су да оправдају и поткрепе молбу вишој власти која ће експропријацију дозволити. У Белгији је однос из-

међу генералног плана и експропријације директан и толико јак да општина мора експроприсати одређене терене пошто откуп добија планом обавезну снагу. Обрнуто, ако се изводе радови општег интереса а нису предвиђени планом, па је за њих потребна експропријација, она је готово немогућа, јер се такав поступак сматра спорним. Овакав однос је примљен у Енглеској и Немачкој и ако је по Енглеском закону из 1925 год., (о уређењу градова), право над експропријацијом, подложно извесним ограничењима према III делу тога закона. По њему се не могу експроприсати терени археолошке вредности и употребити за јавне радове, сем у случајевима одобреним изрично од стране надлежне врховне власти. У Немачкој је регулациони план довољан и даје општинамапуно право да експропришу поједине потребне терене намењене јавним сврхама, како је то у плану назначено. У Италији мора уз регулациони план постојати префектова наредба о извршењу експропријације и мора се назначити да су радови општег интереса, па тек онда експропријација има обавезну снагу. У Шпанији је поступак упрошћен. Одобрени регулациони план је истовремено и обзнана да сви радови према њему спадају у јавне потребе. Док је француско законодавство мало нејасно у овом погледу, јер закони о проширењу и о уређењу градова из 1919 и 1924 год. не прецизирају добро то питање. Не зна се да ли обзнана о општем интересу једног пројекта о уређењу града сем тога што служи да наметне имањима нове регулационе линије, може да послужи и као база за све процедуре око експропријације терена који се регулационом линијом секу. Нзихов Државни савет н. пр. у једној пресуди (22 јули 1924 г.) стоји на становишту да, сем регулационог плана који преставља општу обавезу за општину, за сваки поједини случај мора се понова општина постарати да га прогласи потребним за јавне циљеве како би се могло експроприсати. Другим речима Државни савет сматра да се не може ништа експроприсати без претходне обзнане да ће ови радови служити општем интересу, а на основу регулационог плана. Ово стање у Француској, које је повлачило масу спорова пред Државни савет, натерало је доцније Лавалов кабинет те је 8 авг. 1935 г. (6 година по нашем конгресу) донео Уредбу са законском снагом о експропријацији; то је заправо био нов закон о експропријацији. Нзом су спроведене две основне идеје: прво, желело се да се уклоне све незгоде од спорости поступка око експропријације, а друго, желело се да се избегну претерани издаци које је изабрани суд наметао општинама. Избрани суд је замењен комисијом, јер се приметило да је скоро увек стајао на страни сопственика. Статистике показују да је добра половина про-