Општинске новине

Експропријација у разним државама

335

цена имања имала скоро два пут већу цену но исти посао кад би се свршио из слободне руке. Дешавало се да избрани суд, н. пр. у Паризу, процени више терен но што и сам сопственик тражи да му се плати. Овом Уредбом је то онемогућено. Избране судове немају: Италија и Немачка (није их имала ни царска Русија), док у Белгији, ранијој Аустрији, Швајцарској и Сјед. Америчким Државама тај посао свршавају редовни судови. За процену земљишта уведен је нарочити поступак, по коме комисија треба да закључи цену за имање из података који проистичу: из пореске пријаве коју је поднео сам сопственик за своје имање и из најдоцнијих комисиских процена за најближу околину, — што се показало као одлична мера да се имање правилно процени. Законима из 1919 и 1924 год. било је предвиђено да је Париска општина дужна одмах откупљивати све терене који потпадају под експропријацију по генералном плану. Како је то знатно оптерећивало општинске финансије, то је Париска општина морала добро да размисли кад прави регулациони план, може ли да плати експропријације? Новом уредбом овај је пропис ублажен на тај начин што ће се експропријација платити, али тек у року од 15 година, рачунајући од дана кад сопственик неког имања тражи грађевинску дозволу и буде одбијен јер је имање под резервацијом. Време од 15 година допушта дакле да се Париска област финансиски организује и да створи јачи регулациони фонд. Од великог је интереса питање да ли се експропријација сме вршити искључиво за рачун општине или се може вршити и за рачун сваког другог органа који ради у општем интересу, па чак рецимо у корист каквог предузимача који заступа те интересе. Старија законодавства су то право додељивала јавноправним установама: Држави, Покрајини и Општини. Али како се експропријација односи по главито на јавне радове, а има случајева да се они не изводе директно од стране власти већ путем разних концесија и уговора, концесионар или уговорач као мандатор администрације, уживају права о експропријацији, као што би их уживала директна служба администрације. И пошто закони не допуштају да се јавно-правним установама додељују права чисто субјективне природе већ права која су одређена објективним критеријумом извесног одређеног циља, јасно је да су законодавства предвидела могућност, у случајевима децентрилизоване администрације, да признаду право о коме је реч, чак и приватним предузећима са социјалним карактером која извршују радове општег интереса. Белгиски извештај на конгресу доноси да извршење краљевог указа, који допушта експропријацију и остварење нових саобраћајница, може да буде

предмет уговора који ће дати право појединцима да раде у духу администрације. Реферат објашњава да је начин рада приватних предузећа бржи од административног и уговори могу имати разне облике, погодније дакле ради бољег и бржег извршења радова. У Маџарској дозвола за експроприсање може бити тражена: од општинске администрације и од осталих организама јавног интереса али и од стране појединих предузимача који су овлашћени да извршују јавне радове општег интереса. У Енглеској само круна, парламенти и локалне власти могу вршити то право. У Немачкој, (према пруском закону) експропријацију могу захтевати: држава, општина, покрајина и сва правна лица која добију задатак да извршују радове општег интереса. За извесне радове, као н. пр. железнице, улице и тргове, право експропријације имају само покрајине и општине, али кад је у питању уређење каквих баштенских колонија са средњим или малим зградама у њима, предузеће које то изводи може користити право о експропријацији. Исти случај видимо у Холандији где приватна друштва могу користити ово право ако раде послове општег интереса. Слично је у ранијој Аустрији и Румунији. У Француској на експропријацију имају права: велике јавне администрације, концесионари јавних радова, синдикалне организације и изнимно, „а да се ипак не повреди принцип по коме приватна предузећа немају то право", предузећа концесионари рудника и хидроелектричних централа у извесним случајевима. Потреба за експропријацијом приватних терена одређује се углавном законом или законским уредбама које дозвољавају израду плана за радове као и сам план. Власт која одобрава план одобрава истовремено и потребу за експропријацијом дајући право експропријације администрацији или оном који је одређен за извршење плана. У другим случајевима прави се разлика између онога што се односи на обзнану о јавној потреби и на радове који могу да мотивишу експропријацију с једне стране као и на потребу да се експропришу и заузму терени са друге стране. Према неким законодавствима (н. пр. белгиски закон из 1835 г.) чим нема слоге односно одређивања цене за експропријацију висина накнаде одређује се судом после изласка на терен и процене од стране три стручњака. Одређивање цене, према енглеском законодавству врши се помопу званичног преставника (судије) ако странке не пристану на какво друго одређивање цене. Италијанско законодавство се држи принципа: {апп гез \-а\е1 дуап1;ј ет1 уепсН^ие ро^ез!;. У Холандији се тражи стварна вредност а не фиктивна (привидна). У Немачкој се накнада мора одредити према вредности терена у том моменту а не