Општинске новине

336

Београдске општинске новине

према вредности коју је он имао пре процедуре експропријације. У Енглеској пак, према закону из 1919 г., за одређивање вредности терена мора се у обзир узети цифра на коју би се сопственик могао надати кад би имање продавао из слободне руке. Врло је занимљива нијанса у Пруском законодавству. Закон о експропријацији зграда од 11 јуна 1874 год. говори о потпуној накнади. Док устав из 1919 год. третира појам приближне накнаде. Неки су мислили да је накнада која се звала потпуна имала економско бољи карактер. Практично пак та разлика нема никакве вредности, јер Државни савет Рајха увек пресуђује да је приближна накнада на коју се односи устав равна оној потпуној на коју се односи пруски закон. Није лако направити тачну разлику између ова два појма. Реферати говоре само да се законодавства разних земаља старају да експропријација не донесе корист сопственику, већ да му се да праведна накнада за његову својину. Исте власти које су донеле одлуку о експропријацији не доносе свуда и одлуку о накнади. У Маџарској и Белгији на пр. администрација интервенише за експропријацију, али је потребна судска интервенција да би се одредила висина накнаде. Исто тако и у Енглеској постоје два поступка, у Румунији такође. Док у Италији и Холандији једна иста власт врши и експропријацију и одређивање висине накнаде. Законодавства даље допуштају разне мере општинама да заузму имања пре доношења дефинитивне одлуке о висини накнаде, па чак и пре исплате суме. Основни принцип је да се имање може заузети чим се надлежној благајни положи извесна аконтација. Овај принцип видимо у маџарском реферату као и енглеском и немачком кад су у питању терени за подизање јевтиних станова. Законодавства у главном захтевају да се накнада врши нормално у новцу, ређе помоћу другог терена, обично онда уз драговољни пристанак обе странке. То видимо у Немачкој. Док се у Швајцарској може накнада платити чак и у виду енергије, где се накнада може давати у виду енергије воде (за хидрауличне централе) или електрике за дуги низ година. Пошто се у већини законодавства не одређује рок за извршење појединих радова општег интереса, експропријација се сматра као једно право а не као дужност (облигација). Проблем преставља нарочити интерес, јер чим је једна зграда под ударом експропријације, било регулационим планом што се улица шири, било због радова од јавног интереса, право сопственика зграде није више потпуно. Право је сужено и ако замена сопствености није

ни почела да се извршује. Ако се сад, са друге стране, има у виду, да закони не дозвољавају да се приликом одређивања суме за исплату узме у обзир повећање вредности имања (јер исплата може да дође и неколико година доцније), јер вредност имања скаче а могућа су и конструктивна побољшања зграде која јој дају већу вредност, — већ се исплата врши према вредности имања на дан објаве експропријације, појмљиво је да то право мора постати дужност и да због тога мора бити одређен неки приближни рок. Па ииак је у већини случајева експропријација само једно право, а понегде и дужност која практично нема по сопственика нарочити ефекат — на пр. за Цирих општина због регулационог плана мора експроприсати терене, који су под ударом плана, у року од 5 година. Ако тај рок прође, а општина ништа не уради, сопственик има права да \тражи поништење права експропријације од стране Општине. Општина може да обнови поступак и да тако развлачи ствар. Поред општих закона о експропријацији, у извесним земљама налазимо и специјалне законе који се односе обично на веће градове да би им се олакшао развитак. На пр. у Маџарској, поред закона о експропријацији из 1868 год., видимо још један закон из исте године о експропријацији терена специјално за Будимпешту. Затим закон из 1879 год. за Сегедин који је био упропашћен поплавом). У Енглеској парламенат даје законе појединим градовима, који су им потребни за њихов развитак. Многи градови су на овај начин добили право да експропришу велике терене а да у напред не знају за коју сврху тачно. За Франкфурт на Мајни примењен је 1902 год у Немачкој један специјални закон који је био доцније проширен на све градске општине (1918 год.). Румунија законом од 1894 г. даје специјална права за Букурешт. Шпанија за Мадрид и Барцелону. У Француској за Париз из 1935 год. * Реферати поднети на овом конгресу дају овај ужи закључак: Право сопствености добија социјални карактер и социјалне функције терете то право. То право трпи ограничења такве природе да никада лични интерес не може престављати препреку за извођење јавних радова. Примећује се да је заштита приватне својине посматрана као индивидуално правно добро везано за појам социјалне потребе. Не може се порећи тенденција општина да у својој политици некретнина теже да стекну непокретну својину коју би саме експлоатисале. Успомена на старе терене које су некад имале поједине општине врши несумњиви утицај на градске потребе у том смислу што