Општинске новине

Књижевни додатак

Син капетана Петровића, браниоца Београда (Наставак)

ГЛАБА XX У Војној бодници Пред хируршким одељењем у ходнику Војне болнице владало је велико узбуђење. Један болесник добио је напад пошто сз пробудио из наркозе и схватио каква је операција над њим извршена. Сви су га сажаљевали. Био је још сасвим млад и неискусан војник, а уз то добар и чедан тако да су га сви у Болници ванредно волели. Лекар, врло симпатичан старији господлн, у униформи и с наочарима, дочекао је инжењера Јовановића, Сашу и Марију Фјодоровну такође веома узбуђен и због случаја с младим војником и због онога што се синоћ догодило, а због чега је данас хитно телефонирао инжењеру Јовановићу. Било је нешто иза поноћи, кад је над ззмунским аеродромом запажен један страни аероплан. Било је јасно да нешто није у реду с мотором, јер је звук аероплана био сасвим необичан. Велика машина личила је на рањену птицу. Видело се да више није у пилотовој власти. Наједанпут је нагло полетела према земљи. Кад су притрчали дежурни војници и официр, пред њима је била слика поломљеног авиона. Из његових остатака, с великим напорима, извукли су тешко рањеног пилота. Пилот је одмах пренет у Војну болницу. Био је у дубокој несвести. Још исте ноћи ампутирали су му једну ногу, али није било наде да ће дуго остати у животу. Чим је дошао свести, стао је молити да хитно дозову дечака, и ту је лекар показао на Сашу. Рањеник је лекару дао и Сашино писмо. Тако је лекар све дознао, па и Сашину садашњу адресу. У докторовој пратњи полако су сви ушли у болесникову собу. Доктор, Марија Фјодоровна и инжењер Јовановић стали су поред врата, док је дечак пришао болесниковом кревету. Сав у повојима, држећи у једној руци нека документа, проматрао је болесник и оне који су остали код врата, и Сашу који му се приближавао. Рањене руке пружиле су се према дечаку, а тиха, свечана радост разлила се по болесниковом лицу.

Саши је са сваким кораком срце све јаче куцало. Сад је био потпуно свестан да ће се разрешити тајна његова живота. Знао је да ту тајну држи у својим рукама овај рањеник који га је гледао с толиким узбуђењем. Кад је дечак сасвим пришао болесниковом кревету, чуо је јасно његов тихи глас који му је рекао: — Ја сам мајор Обрасков, најбољи пријатељ твог оца, храброг капетана Петровића... Дошао сам да ти захвалим што си нас тражио и да ти предам његове последње поздраве и ову драгоцену успомену, — и ту је рањени мајор пружио дечаку свежањ докомената које је држао у рукама. Савладан откровењем тајне, које је тако тачно потврдило његово предосећање, Саша је пред овим рањеником, као некад пред Маријом Фјодоровном, клекао и заплакао, али су то сад у исто време биле и сузе туге, и сузе радости, и сузе поноса. Београд, чија се слика видела кроз отворени прозор, вечерње руменило, које се све више ширило по небу, све оно што је дотад проучавао, о чем је мислио, постало је наједанпут део њега самог. Сад су се већ сви окупили око кревета. Најпре је дечак испричао како је у Римском бунару пронашао тајанствени запис, како се упознао с Браниоцем Београда, како је

„Ја сам мајор Обрасков" ...