Општинске новине

Син капетана Петровића, браниоца Бео града

365

у цркви свете Петке видео госпођу Петровић, и шта је све предузимао да пронађе бегунце, све до писма које је упутио преко Међународног црвеног крста на адресу мајора Обраскова. У часу кад је мајор Обрасков започео своју причу, отворила су се врата, и у собу је ступила госпођа Петровић у пратњи старог доброг болничког лекара. Он је некад био велики пријатељ капетана Петровића. Чим је разабрао у чем је ствар, хитно се одвезао болничким аутом до Крунске улице да ову велику и неочекивану радост саопшти госпођи Петровић, да је обрадује с пронађеним унуком. Љубећи Сашу, милујући га по коси и по рукама, госпођа Петровић је говорила: — Још онда кад сам те видела у цркви свете Петке, осетила сам, дете, велико узбуђење. Много личиш на оца! Савладала сам се, јер сам била убеђена да је то тек случајна сличност која вара моје материнско срце. Само што те отад никад нисам заборавила. Освртала сам се за свим дечацима твојих година, твог узраста, у нади да ћу те опет угледати... После тих првих речи, излива радосне среће између баке и унука, пришла је госпођа Петровић кревету мајора Обраскова. Пољубила га је као да љуби свог сопствеког сина. Толико су пута њих двојица четрнаесте и петнаесте године до касно у ноћи разговарали и расправљали у капетановој соби окружени књигама, ратним картама и плановима. Она је често улазила, доносила им понуде, и опомињала их да иду на починак. Капетан је само одговарао: — Сад ћемо, мајко, — али су сз разговори и даље настављали... Свега се тога сад поново сетила госпођа Петровић, али се савлађивала. Разумела је да јој је син умро, али јој је Бог слао унука, а осим тога, ево, пред собом је видела великог синова пријатеља, који је и овим последњим чином доказао своје взлико пријатељство према свом другу. Тешко и испрекидано, рањеник је сад започео своју причу. — Све је било онако како је наш друг, Бранилац Београда, испричао Саши. Кад смо полетели на јурииш из куће у којој смо били забарикадирани, распрсла се баш пред нашим ногама огромна граната, земља је затрпала и капетана Петровића и мене. Непријатељ нас је касније пренео у болницу. Кад смо оздравили, одвели су нас у Град као заробљенике. Нико није знао ко смо. На себи смо имали обичну војничку одећу, коју смо раније из опрезности обукли; при себи нисмо имали никаквих докумената. Непријатељу смо казали два измишљена имена и он нас је под тим именима водио. Капетан се нарочито бојао због своје мајке. Да ве би побудили какву сумњу код не-

пријатеља, нисмо се ником јављали. Чзкали смо згоду да побегнемо и да се тек онда јавимо. Та се згода указала пре него се могло очекивати. Једне ноћи, док су војници били забављени неким послом, искористили суо густи мрак, побегли смо из затвора и сакрили се у Римском бунару. С нешто мало хране, два дана смо провели на његовом дну. Често смо слушали кораке непријатељских војника који су нас тражили, али се нико није сетио да погледа у Римски бунар. Да би смо о себи оставили неки траг, уклесали смо онај запис који смо прекрили танким слојем малтера. Све смо то урадили уз највећу обазривост и опрезност. Други дан у ноћи побегли смо преко ровова и порушених зидова који су капетану били добро познати. Нешто мало даље од Небојше сели смо у чамац, који смо још за време одбране Београда сакрили у један тајни подземни пролаз, који, по свој прилици, води до Римског бунара. Тихо и нечујно навезли смо се на Дунав. У чамцу смо нашли и две остављене пушке и нешто муниције. То нам је за сваки случај омогућивало да се непријатељу не предамо живи у руке. Пловили смо опрезно држећи се џбуновитије обале. На реци смо знали свако место. Наш је циљ била — Русија. Били смо радосни што смо се ослободили, али нам је жао било Београда. Нарочито је капетан жалио за мајком. Петнаест дана и петнаест ноћи трајало је наше узбудљиво путовање по Дунаву. Нисам у стању све да вам опишем, јер хоћу чим пре да вам испричам крај. Мучили смо се свакојако. Да није било капетана Петровића, ја бих сто пута клонуо, али је он био храбар за нас обојицу. Путовали смо само ноћу. Хранили смо се оним што бисмо уловили или добили од сељака. Дунав је често био залеђен, често смо искусили сву страхоту зимске кошаве и снежних намета, нарочито у Клнсури, али смо и видели слике неупоредиве лепоте. Кад смо већ били на домаку румунске границе, приметила нас је аустријска стража. Пуцали су на нас и ранили капетана у руку. Преко Румуније, увек скривајући се, пребацили смо се на руско земљиште. Тад је већ било лакше. Јавили смо се руским војним властима и ступили у руску војску. Крајем 1917 обојица смо били упућени у Кијев на лечење. Капетана су одмах сместили у једну болницу, јер га је стара рана све више и више болела, а ја сам се лечио код куће. У тој истој болници, у коју је дошао капетан Петровић, радила је Татјана као болничарка. То је било неколико месеци после оне несреће с дворцем. Г роф је већ био мртав. Није могао преживети револуцију. Пошто је остала сама, Татјана је постала милосрдна сестра.