Општинске новине

10

Син капетана Петровића, браниоца Београда

369

нак мало да код дечака није довео до нове душевне кризе, која је могла имати и врло тешке последице. Само изванредном снагом воље он је ту кризу пребродио. Осим тога дечак се, макар и привремено, морао растати и са својом малом пријатељицом, с којом га је судбина на тако чудноват начин довела у везу. Већ дуго поговарало се у породици Јовановић да Бисенија треба да оде у Швајцарску, где би се у неком заводу усавршила у знању језика и у музици. На том је нарочито настојала госпођа Нила, иако ни сама није знала како ће се растати са кћерком, од које се пре тога није скоро никад растајала. У питању су била и материјална средства, јер је ово школовање на страни тражило далеко веће издатке, поготово што је завод у који је госпођа Нила канила сместити Бисенију био ванредно скуп. Да се та средства осигурају, било је решено у породици јовановић да ће се стара породична кућа у Баба Вишњиној улици порушити, а место ње да ће се подићи велика троспратница с модерним становима за изнајмљивање. Како јз за ову зграду био потребан далеко већи простор од онога што га је заузимала стара породична кућа, било је решено да ће се жртвовати и стара породична башта пред кућом са свим дрвећем око ње, па тако и старе липе које смо упозкали у почетку ове приче. Ово последње решеше било је свима изванредно тешко. Кад год су пролазили поред липа, сагињали су главу као кривци. Некад је под овим липама започео роман инжењера Јовановића и госпође Ниле, сад се под истим липама настављао један нови дирљивији роман двоје деце, па ипак је липе требало жртвовати због Бисенијине боље будућности!... До овога решења дошло је у доба кад је отпочело оно велико преображавање Баба Вишњине улице, које јз из основе изменило њен изглед, у доба тако рећи свеопштег подмлађивања Београда, новог излива његове снаге и енергије. На све се стране сипао песак из цакова, ударале лопате, белио се креч, видео и осећао ритам радничких руку, које су марљиво зидале нове куће и палате, на новим градилиштима подизале облакодере, какве Београд пре тога није видео. Тако је исто било и у Баба Вишњиној улици. На имању инжењера Јовановића најпре су ископани темељи за нову кућу. Како су ти темељи били испод нивоа улице, коњи који су извлачили земљу, много су се намучили, а и радници с њима. Сваки час се дешавало да који коњ стане, да сз узјогуни и откаже послушност. Ударци бича, псовке кочијаша чули су се од ране зоре до касно увече. Кад би који коњ од умора пао, доводили су другог, кога су упрезали на његово место, а оног уморног некуд одводили, — или да угине, или да се одмори.

У свом том хаосу липе су још дуго сенчиле улицу. Суседима и пролазницима, — који су се заустављали пред огромним градилиштем, није могла умаћи лепота липа које су у то доба године нарочито дивно мирисале; надали су се да ће липе остати недирнуте. Поред све жеље инжењера Јовановића, то није било могуће. И тако је дошао дан кад су у Баба Вишњиној улици одјекнули први ударци по старим липама и кад су липе сасечене. Ту смо, код те слике, први пут срели Сашу и Бисенију, — то су они били. Пођимо сад за њима Крунском улицом куда су тад кренули. Гранчице старих липа, које су понели собом, хтели су да засаде у Сашином врту на месту откуд је био најлепши изглед на цели врт и кућу. Та нова млада дрвца која ће изнићи, и која ће се постепено развити у лепе младе липе, морала су надоместити раскошне старе липе из Баба Вишњине улице, у чијој су они сенци провели толико дивних дана и вечери. Урадили су то онда кад је у башти у Крунској улици пао први вечерњи мрак. Дубоку јаму ископао им је грађевински радник Стојан, Далматинац, који је био ванредно одан Саши и Бисенији, и који се овим послом често бавио и у свом сиромашном крају. Уморни и узбуђени, после свршеног посла, ушли су Саша и Бисенија у кућу где их је чекала бака. Бака је од првог часа заволела Бисенију. Била је то девојчица којој образовање и ново друштво није сметало да задржи свој тип младе девојке код које унутрашњи живот игра велику улогу. А бака је то ценила. Међусобна симпатија деце није ником измакла из ока. Иако су се сви томе радовали, нико то није хтео форсирати. И Саша и Бисенија били су још и сувише млади и неискусни. Требало је све препустити времену. Сутрадан, кад је дошао час растанка, сви су Бисенију, која је с мамом путовала симплон-експресом, отпратили на станицу. Саша је памтио сваку ситницу тог растанка. Али док је у растанку с Маријом Фјодоровном осећао нешто трагично, јер је Марија Фјодоровна за увек одлазила из онога круга у ком је он живео, — он је знао да ће се Бисенија вратити. Био је још и сувише неискусан да би се бојао опасности које боравак у туђини може собом донети и код тако озбиљне девојчице као што је била Бисенија. И Бисенији је било жао да се расгаје са Сашом, али она је још увек била дете, па се исто тако искрено радовалла свом првом великом путу. Дуго, све док се воз сасвим није изгубио из вида, деца су махала једно другоме. Бисенија својом малом марамицом, а Саша ђачком капицом. Свако је пошао својим путем у живот. После првих колебања, криза које су у његовој души изазвали ови растанци, Саша