Општинске новине

370

Београдске општинске новине

је јурнуо у живот. Дуго суздржане активности испољиле су се сад у разним смеровима, и у раду у школи, и у раду ван школе. Остајући и даље најбоЉи унук своје баке, он је великим корацима грабио по новим путетевима. Бака је често застајала пред вратима његове собе. Као некад док је био жив њен син, сад се опет из те собе чуо мушки разговор; само то више није био син госпођз Петровић — и његов верни пријатељ мајор Обрасков, већ њен унук који је тамо исто тако водио дуге разговоре било с Браниоцем Београда с којим је склопио велико пријатељство, било са неколицином својих верних другова с којима је и даље радио у скаутском покрету. Кад је бака улазила у собу да им донесе разне понуде, или да их опомене на починак, Саша је као некад његов отац говорио: — Нека, бако, сад ћемо, — али је бака као и раније врло добро знала да ће се и после тог обећања разговор наставити. Зато се увек на њеном фином старачком лицу појављивао благ смешак чим би изишла из собе. Чврсто верујући у Сашу и његове пријатеље, ми ћемо само још нешто забележити, а онда ћемо се с њима опростити. У Новом подмлађеном Београду освануо је један велики дан. Тог дана око десет часова пре подне све улице, од Саборне цркве па даље према Славији и горе уздуж Светосавске — биле су препуне света. Они којп су малени растом гурали су се да изађу у први ред, а ,,бандерални" типови само су чврсто упирали ногама о асфалт тротоара, да их свет не однесе; они су и у трећем реду за читаву главу надвишавали своје суседе, па им је било свеједно где стоје. Мајестозно, као неки бескрајно дугачки вал, кретала се улицама свечана поворка: деце, људи, свештенства, радника, војника и великодостојника. На прозорима су се виориле заставе, спуштали су се скупоцени народни теписи. То се славило освећење темеља храма светог Саве, великог народног искупитеља и ослободитеља. На челу своје руске скаутске чете, носећи у рукама заставу — жут љиљан на зеленом пољу, вез и дар Марије Фјодоровне, — ишао је наш млади јунак. То више није био витез „тужног и суморног лика", већ младић из чијег је ока и целог држања отсевало самопоуздање. Своју чету није напустио, јер га ни чета није хтела напустити. Он је у себи мирио, да тако кажемо, југословенско начело с руским начелом. У његовој души и осећајима Русија и Југославија биле су уједињене. Ишао је ведар и бодар. У мислима је пратио своју добру Марију Фјодоровну, и своју малу пријатељицу Бисенију, алп га је вал живота носио моћном руком. Сад је он био „милитан" и „комбатан" живота. Кудгод пролази поворка поздрављају је „скелети" огромних, великих нових палата. То је и њихово крштење, јер сад први пут улазе у свеопшти ритам новог и младог београдског живота. Саша се осврће. Домахују му другови. Из групе живих бранилаца Београда, који иду под својом јуначком заставом, — његов пријатељ; из групе београдских скаута, — млади водници, међу којима се налазе и она два брата Скопљанца, па затим — кувар и економ, — све наши познаници из Липовице. Позлаћени сунцем стоје бедеми храма светог Саве, који се уздижу на крају Светосавске улице, на Врачару. Са свих страна звоне звона младалачки и радосно. То је нешто величанствено и заносно. Ступа скромна чета руских и југословенских скаута, здружена и весела да присуствује освећењу огромног храма, који је тако симболичан за младалачко лице Београда. Заносни планови се роје по глави сина капетана Петровића, браниоца Београда, унука „јунака с Балкана". Дајући прошлости достојно место у својим мислима и осећањима, он смело корача путем живота и будућности, који ће и њему, као и његовом оцу и дедовима, донети нове дужности и задатке. Д-р Марија Илић-Агапов - КРАЈ -