Општинске новине

Сликар Миодраг Летрови^

375

тине који леже у свима нама, јер смо безмало сви мм, у другој или трећој генерацији најдаље, синови села, синови оних сурих гора и оних питомих равница. Постоји, неоспорно постоји, у свима нама нешто што нас вуче земљи, нешто праисконско и неискорењиво, — антејско. И то „нешто", — то је оно што је кроз векове одржавало српску државу и „херватску державност" и то је најбоља залога наше обостране боље будућности. Те мистичне снаге вуку и Петровића селу, земљи прадедовској, и он одлази у њену идиличну питомост, идеализира је, али је гледа неоспорно здравим очима расног Балканца. Он одлази у село, не као социолог, него као сликар. О том његовом ставу, кад се говори о њему и његовом делу, може се дискутовати, али је неоспорно и изван сваке дискусије, да сликар пре свега и изнад свега треба и мора да буде сликар. Шумадија, та — у очима наших и страних површних посматрача — бескрајна, плодна и питома уједначеност, у Петровићевим сликама се показује пуна нијанса, боја, тонова и прелива, и неке дубоке словенске ширине, благости, насмејаности и лепоте. То је права национална и демократска уметност, коју разуме свако, из које проговара народ и његово тло — али не у оној извитопереној и патолошкој двадесетовековној интерпретацији — него онако као што је то наш народ проговарао у нашим, и хрватским и српским, народним песмама, у делима Јанка Веселиновића и чланцима д-р Антуна Радића.

Актови Миодрага Петровића одају сензибилну душу, која женско наго тело гледа као инкарнацију недокучиве лепоте, о којој су песници, свију векова и свих народа, испевали толико уздрхталих стихова. То су већином меке, ружичасте, топле, трепераве идеализације краткотрајне младости и свежине женског нагог тела. Оне највећим делом потсећају на Влаха Буковца. До најпотпунијег изражаја то долази у његовим доста бројним визионарним композицијама из ратних времена, у којима се жена појављује као нека далека имагинарна чежња у сновима и самртним грчевима српских војника. У портретима је Миодраг Петровић крајњи циљ гледао у томе да што верније претстави модел, али се упркос томе не би смело рећи да су то дела без карактера. Мртвих природа је радио мало, како ми сам рече, свега пет-шест — и ја нисам био у могућности да их видим, јер се све од реда налазе по разним приватним колекцијама. Исто тако нисам видео ни његову велику историску композицију „Прелаз преко Албаније", која је нестала 1929 године, и којој се изгубио сваки траг. Петровићева је палета, под утицајем атељерског сликања, којим се је бавио у Француској, била доста тамна, али, преласком у домовину, 1919 год., она се разведрава, тако да он данас по свежини тонова и колористичкој чистоти стоји на једном од првих места међу свима нашим сликарима. Свежина његове палете освежава и заноси.

Миодраг Петровић: Мотив са реке Љига — Рад из 1938 године