Општинске новине

Сликар Миодраг Петровић

377

стића, који је, изгледа, имао добро развијен осећај за скривене таленте својих ученика. А кад је Ђорђе Крстић умро, Миодраг Петровић је, као ђак Уметничке школе, на његовој сахрани носио учитељеву палету. Баш при крају Петровићевог средњешколског образовања целокупна српска омладина, предвођена студентима и средњошколцима из виших разреда; живела је у слободоумном елану ослободилачког југословенства, руске напредњачке литературе и западноеврспске демокрације — што је све било условљено најпотпунијом демократијом што ју је Србија икада осетила, а која је наступила доласком на престо слободоумног и демократског Краља Петра I, каснијег Ослободиоца. Унпверзитетска и средњешколска омладина, која је редовно авангарда свих позитивних, а често и негативних, стремњења, певала је, политизирала, теоретисала и држала ватрене ослободилачке говсре. Забележено је да је у том одушевљењу Бранислав Нушић само једног дана одржао осамнаест ватрених говора. Организовале су се комитске чете које су одлазиле у Македонију, а Соколи из свих јужнословенских земаља, са браћом Чесима и Словацима, долазили су у Београд и заклињали се да ће и своје животе положити у темеље будуће слободне јужнословенске заједнице. То је била, у пуном смислу речи, ерупција младалачког одушевљења. У таквој атмосфери гимназијалац Миодраг Петровић, који је још у најранијој младости показивао много интереса за сликање, постаје један од најглавнијих илустратора разних часописа и разних збирки песама, који су поникли из тог младалачког песничког елана. То су часописи: „Словенски југ", „Венац", „Зорица" и други, и збирке песама: Драгослава Илића, Божидара Пурића, итд. Кад је Петровић био у шестом разреду реалке, умре му отац — а мати му је умрла много раније — и он остаје с млађим братом, са веома малом пензијом, препуштен самом себи. Силом околности био је упућен на самосталан рад, који ће му омогућити даљи живот и даље школовање. По завршетку шестог разреда, он напушта средњу школу и уписује се у „Уметничко-занатску школу" Ристе Вукановића, чему је тежио и раније али му то није дозвољавао отац, реалан човек, као готово сви државни чиновници. У Вукановићевој школи, поред чисте уметности — код проф. Марка Мурата, Ристе Вукановића, Петра Бајаловића и Ђорђа Јовановића — учи и народну орнаментику код професора Драгутина Инкиостриа. У то време је Инкиостри имао огромне послове по целом Београду: декорацију „Народног позоришта", велику салу Коларчеве задужбине, Министарство просвете, кућу Јована Цвијића и још читав низ осталих приватних и јавних зграда и просторија. Како су ти послови били и су-

више велики а да би их могао посвршавати сам Инкиостри, он је ангажовао неколико ђака Уметничке школе, који су му уз добар хонорар помагали у послу а делимично и сами изводили поједине радове. Ту је нашао привремено „ухљебије" и млади Петровић. Док су скоро сви ти радови пропали за време рата услед бомбардовања, до данас су се сачували орнаменти у кући Јована Цвијића (Копитар. градина), и фигуралне композиције и орнаменти у ходнику Министарства просвете, које је радио Миодраг Петровић. Како су ти послови ишли управо одлично, једна група млађих сликара се одвојила од Инкиостриа и основала „Декоративно-сликарски биро". У тој групи су, поред Петровића, били: Драгослав Стојановић, Милутин Росић, Коста Јовановић и Коста Милићевић. Тај биро је преузимао све декоративно-сликарске послове, као што су израда разних декоративних фирми и натписа, израда кулиса, паравана, сунцобрана, балских тоалета — а пре свега фреско слика у ходницима: анђела и цвепа по плафонима. Поред послова у том бироу, од којих су најзначајнији декорација старог београдског биоскопа Савић и прве српске опере у згради „На Булевару", — Петровић је радио и много портрета београдских виђенијих богатих људи. Живећи тако, боемским животом, Петровић је, после пет година школовања у „Занатско-уметничкој школи" Ристе Вукановића, завршио ту школу, и као државни стипендиста отишао у Минхен. Ту се пријавио за тзв. „малкласу", где је био примљен после положеног пријемног испита. То у ствари значи да је прескочио прве две године редовног школовања минхенске Академије. Ступио је у класу професора Карла Мара и ту радио уобичајене академске моделе, главу и акт, напредујући нормално без икаквих нарочитих догађаја. 1912 године он прекида школовање и одлази као војни обвезник у зараћену домовину, где се као обични редов бори на положајима око Куманова, Битоља и Прилепа. Истовремено врши и дужност ратног сликара у штабу прве аомије, заједно са Миланом Миловановићем, Драгољуосм Павлозкћгм, Малишом Глишићем, Драгим Арамбашићем и још некима. Ту је Петровић израдио читав низ скица и слика мањих димензија, које су највећим делом пропале за време светског рата. Тек неколико их се сачувало по приватним и јавним колекцијама. По завршетку рата с Турцима и с Бугарима он се поново враћа у Минхен, где ради још неколико месеци код проф. Карла Мара и завршава студије управо пред почетак Светског рата. По објави тог рата, он се поново враћа у домовину и јавља се на војну дужност.