Општинске новине

Сликар Миодраг Петрови+>

381

видео једну моју слику са шумадиском кућицом и да би желео да купи од мене неку сличну слику. Како моментано „на лагеру" нисам имао ништа, он је поручио да му израдим једно велико платно, уз веома леп хонорар. Кад сам му после извесног времена предао завршену слику, он је показао право одушевљење. Није прошло ни месец дана и он ме је преко телефона позвао да дођем к њему на вечеру. После вечере одвео ме је у свој кабинет и замолио да легнем на његов кауч. Преда мном на зиду стајала је моја слика; он је угасио светлост, а потом притиснуо једно дугме на каучу. У истом тренутку испод слике се упалила електрична суфитна расвета (одоздо) и слика је давала заиста необично пријатан утисак — чак и на мене, њеног аутора. Домаћин ми је тада задовољно рекао: ,,Ето видите, када се увече после напорних послова у банци вратим кући, и када ми се у глави врте и фунте и долари, и марке и динари, ја легнем овде, утасим осветљење и упалим светло под сликом. То ме освежи, пренесе у детињство, у она времена кад сам се као несташни шврћа играо пред таквом једном сунцем обасјаном кућом свога деде. То ми је најпријатнији душевни одмор". — Проблем је дакле у томе, по вашем мишљењу? А што би се у том погледу могло учинити и ко би то могао? — Нико други осим самих уметника. Пре свега, као што смо већ говорили, наши уметници треба да обрађују наше мотиве, и то онако како их стварно виде, — онако како Француз обрађује свој пејзаж, а Италијан своје поднебље. Осим тога — и то је веома важно — наши уметници би морали бити скромнији у ценама. У том случају наше би изложбе доносиле лепше резултате, а уметност би зашла и у шире народне слојеве. Сваки човек воли лепу ствар и жели да је има, али мало је, веома мало је оних који су у могућности да ту лепу ствар и купе. А ако је та ствар тако скупа као што су слике на нашим изложбама, онда већина људи уопште о њој и не води бригу, јер им је јасно да никада неће бити у могућности да издаду тако високу суму. Дакле, добрим делом је проблем и у ценама. — А наша ликовна критика? — На то питање не бих ништа одговорио. Радије бих поставио само једно питање. Да неко постане сликар потребно је да проведе толико и толико година на Академији или да годинама брља десетине и стотине метара платна. А критичар? Како он постаје? Знам један случај, да је у неком листу неки анонимус написао за два позната и стара београдска сликара: ,,Кад ће тај и тај престати да нас уче шта је то слика"? — Доцније се сазнало да је то написао неки младић који

је равно пре три месеца напустио средњошколске клупе. Сетих се том приликом и сам једног случаја који ме је пре неколико година управо пренеразио. Прочитах тада у неком „књижевном" листу следећу реченицу: „Хоћу да Мештровића мерим његовим властитим мерилом и важем његовим утезима, но нећу се изненадити, ако на концу опазим да у руци место утега држим зраком 1 напуњене мехуре... Јер шта значи то „Оплакивање", „Свирачице" и слично, и тај најновији криж Мештровићев, којег би се морао стидети и сваки почетник". А тај почетник, не само да никад раније у животу није написао буквално ни пет редака, а ни по том, него се чак не стиди ни таквих реченичних монструозности. И то је написао неки студент, који је средњошколске клупе напустио три године пре тога. — Како се гледа на нашу ликовну уметност на страни? Господин Петровић се срдачно насмејао и лаконски одговорио: — Ми сви много излажемо и на најрепрезентативнијим изложбама у великим уметничким центримја, али још нисмо успели да уђемо у репрезентативне европске музеје. — Какав је положај уметника у нашем савременом друштву? — На то ое може одговорити са две-три реченице. Сликар у нашем друштву има онај исти ранг који има и књижевник. А тај ранг је зависан од његове грађанске професије и породичних веза. Од Ђуре Јакшића до данас у томе се није ништа изменило. — Који су услови под којима раде „млади", а који под којима раде „стари"'? — „Стари" су мање-више сви државни чиновници — професори —, и као такви они су бар донекле материјално обезбеђени, како у послу тако и у приватном животу. Али „млади" пате; у првом реду од сувише великог прилива сликара, а још више надрисликара. Они се свакако злопате, и ја, као бивши претседник „Удружења ликовних уметника" могу, с много познавања ствари, да кажем да је то заиста веома тугаљиво питање наше културне данашњице. На крају се још интересујем за уметнички кредо господина Петровића: — Право да вам кажем, ја нисам никада теоретисао, никада изграђивао никаква креда. Радио сам онако како сам: осећао. И поред свих материјалних и моралних недаћа које сам пребацивао преко главе, ипак, кад би се још једном родио и када би зависило од мене шта ћу да постанем, изабрао би палету, јер сам кроз њу проживео своје најлепше часове стварајући слободу и уживање и себи и другима. Звонимир Кудунџић