Општинске новине

Београд негдашњи центар великога рибарства

ПЕТИ ЧЛАНАК Призори и сцеие из негдашњих савских рибодова Од вајкада је оно што се дешавало у „добра стара времена" изгледало боље и лепше но што је данас. Али кад је реч о савским -и дунавским риболовима, то има двоструког оправдања. Не само да су ти риболови били некада далеко издашнији но што су данас, као што је то овде приказано (у првоме чланку), већ и сав рибарски живот и рад имао је у себи нечега идилског, а што се доцније поступно губило док није готово сасвим ишчезло. Рибарски посао, за негдашње београдске занатске рибаре, поред свих и телесних напора и непрестане напрегнуте пажње, није никад и ни у коме случају сматран за неко мучење. Ма да се ту није знало ни за дан, ни за ноћ, ни за потребу да се на послу утоли глад и жеђ, ни за одмор после даноноћног непрекидног веслања и запињања око маневрисања са великим рибарским алатом, по свима могућним временима, и по најјачој припеци и на највећем мразу, по јакоме ветру, киши, пљуску, вејавици, у борби са сантама леда, од занатског рибара никад се није могло чути да се жали на своју судбину и да ће променити занат. Онај међу њима који би се, немајући довољно телесне и душевне снаге да све то издржи, преварио и у друштву рибара се жалио, био би од њих исмејан и сматран за бабу која је требала остати код куће поред огњишта. А ко је једном окусио аласки хлеб, није га више из руку испуштао за нешто боље, а ако се једном преварио, па то учинио, после неког времена враћао би се опет у чун или у чамац. Требало је у раније време, док је у Београду цветало занатско рибарство, посматрати са каквом се вољом и нестрпљењем опремала, на пример, једна „лапташка партија", дружина од шест рибара на два чамца, за полазак у лов на коме ће, а на простору од 70—100 километара, остати непрестано на води бар за 7—8 дана, а ако их јак и дуготрајан ветар на то примора, и за више од десет дана. А како се лов обављао, шта их је све при томе сналазило и шта их је у послу ободравало, видеће се из призора и сцена коЈе ће овде бити описане. Рибарски мајстор чији је алат и који је арендатору риболова платио за годишњу дозволу да може радити у његовом закупљеном

воденом „хатару", заказао је полазак за сутрадан рано изјутра. Риба од прошлог „раза" т.ј. прошлог риболова, продата је рибарским трговцима лицитацијом, мајстор је примио новац, али се пазар није одмах делио. Сваки је од момака једна врста ортака који ради „на тал.'" Пазар чува мајстор код себе, док не дође време да се „прави рачун", па тек онда сваки добије свој тал. А за сутрашњи полазак мајстор свакомје момку да по 5—6 гроша, по каквој Изванредној иотреби нешто више, што одмах уведе у свој „тефтер." То што момци добију у очи дана поласка, обично још то вече попију, осим ако за који грош набаве нешто дувана или најјевтинијих намирница за дуги пут. Хлебару је заказано да им спреми за полазак 50—60 килограма (раније ока) хлеба, што се ујутру рано у џаковима унесе у чамце и смести у „штуир", задњи крај чамца. Пред полазак сваки момак уноси и слаже у штуир своје ћебе; један од момака уноси лапташ, други уносе штапце, лацале и барку за рибу, котао гвоздењак, мередовче, исполац и др., а мајстор, или његов мештер који ће га заступати тога раза, уноси секиру и „кобер," кожну торбу са иглицама, концем за криљење пређе, оловицама за дојнаку, иншљигом, кљештама, ексерима и другим ситницама. Ићи ће се уз Саву до Царске Аде (Ћесарија, Подгоричка Ада). Пошто се на брзу руку попије још по која „шњапа" (ракија шљивовица) код „Златног Шарана", „Јасенице", „Борче", „Спужа'" или „Седам чунова : момци и мештер улазе у чамце, заузимају сваки своје место, одбију чамце од обале, па снажно и радосно завеслају уз Дунав до „ћошка града"; одатле „пресалдуме" преко на Бурму и стају пред аустриску финансиску караулу преко пута београдске царинарнице. Ту им аустриски финанси овлаш прегледају шта имају у чамцима, потпишу им у рибарској књижици да су се пријавили, па онда оба чамца „пружају цам", т.ј. углављују у нарочиту кружну рупу на средњој даски (седалици) чамца високу штицу, за чији се врх привезује танак, врло јак једек „цам", дугачак 50—100 метара; тај једек кранцарош везује за свој „пуз'н", врсту ама у који се он упрегао, па затегне цам и почне уз воду, поред аустриске обале вући свој чамац. Оба чамца вуку се тако до испод „Винтерштанда", данашњег бродарског зимовника више савског жељезничког моста. Ту се оба цама скупе, кранцароши улазе сваки у свој чамац, па се превесла дуж целог Винтерштанда; чим се он тако бу-