Општинске новине

430

Београдске општинске новине

де прешао, прилази се аустријској обали, пружају се опет цамови и одатле се чамци вуку дуж обале све до „Преког Пута", наспрам Забрежа. Чамце вуку наизменце кранцароши, пецкеши, лаптарош и мештер. Сваки од њих има своју „ују", простор накоме јењегов реддавуче свој чамац; кад је он извукао своју ују, други рибар чији је ред искаче изчамцана обалу, прихвати цам од свога претходника и продужи вући чамац, а претходник ускаче у чамац где се тада одмара • или прихвати „керудер", крмарско весло, од онога што је дотле крманио. Тих уја има, од Бурме до крајње мете, Хапа Царске Аде, двадесет и три; оне се разликују на „кранцарошке, пецкешке и мештерске" ује, према томе чији је ред да преко њих вуче свој чамац, а на тај ред се увек најстрожије пазило. Мештерске и лаптарошке ује су најкраће; дужина ује је 2—5 километара и вуку се по пола сата до једног сата, према својој дужини. Вукући аустриском страном лапташке чамце, прелазила су се рибарима добро позната места, на српској страни: јарац, Мађар-Ада, Остружница, Пећанска Брежина, Умка (8 уја), а на аустриској страни Петрац, Бољевачка Брежина, док се не стигне до Преког Пута, преко од Забрежа. Дотле се прешло једанајест уја; ту престаје вуча, јер одатле настаје дугачак и густ врбак кроз који је немогућно затегнути цам, него се цео тај простор мора превеслати. Цам се може пружати тек кад се, прешавши завоске тај врбак, стигне на доњи крај Прогарске Брежине (12 уја). На тринајестој уји, код Хапа јасенске, скупи се опет цам, па се цео дугачкц врбак поред обале морао опет прећи завоске. Кад се то пређе, опет се пружа цам и пролази се Дебрац и Ворбиз, Купиново, Мала Дубока (18 уја), Крстови, Орлача, Топ (21 уја) и трећег дана у вече (или четвртог дана) стизало се на крајњу мету, Хап Царске Аде (23 ује). Обично се први дан ноћивало на Бољевачкој Брежини, други дан код Купинова (Заграде), трећи дан преко од Орлаче, а четврти дан се стизало на мету. Али није било ретко да се узводно путовање продужавало и у позну ноћ, нарочито кад је месечина ма и благо осветљавала утапкану путању којом се пролазило вукући чамце поред обале. Кад је требало јако се журити да се не би испустила добра риболовна места која би могао обловити други који београдски или земунски лапташ, путовало би се без одмора и по целу ноћ, са одмором од свега 2—3 сата. Већ на дугом узводном путу од 80 и неколико километара рибари су имали да се нагледају занимљивих успутних сцена, кашто и опасних авантура. Пре светског рата, кад је Сава била граница двеју држава, било је у њој јако развијено кријумчарење (шверц), како са српске, тако и са аустриске стране. Од

наше стране су се шверцовале свиње и ракија, а од аустриске финије ствари, као накит, штофови, разне „деликатесе" итд. Свиње и ракија су се превозили са српске обале на аустриску чамцем или дереглијом, сакривеном прекодан до мрака у каквоме густом и са сува неприступачном врбаку поред обале; оно што се превозило са аустриске на српску обалу, превожено је или у чамцу, шикљи, чуну са дуплим дном, или у малим бурадима, херметички затворено да не би вода могла ући ако би се буренце морало бацити у воду. Нз аустриској обали су шверц дочекивали и прихватали они са којима је био споразум, а стражу су чували чобани који су ту поред обале чували и напајали стоку и чије стално бављење поред обале није могло падати у очи и бити забрањено. Вукући своје рибарске чамце уз воду, обалом Саве, лапташки рибари су често наилазили на поједина места на аустриској страни баш у време кад је уз обалу пристао шверцерски чамац или дереглија; ту су одмах однекуд искрсла и једна или двоја кола са запрегнутим добрим коњима, па је шверц за тили час био натоварен на кола и ова су га у најбржем касу одвезла куда треба. Али ое дешавало и то да су се аустриски финанси, тајно обавештени о томе да ће те ноћи на одређено место наићи шверцери, крадимице привукли томе месту, изненадили шверцере и њихову стражу и потерали их у царинарницу, а шверц запленили. И тада покашто су рибари нрисуствовали огорченим борбама финанса са кријумчарима који нису имали воље лако испуштати из шака резултат својих мука, трошкове које су имали и сигурну добит на коју су рачунали. Бивало је и рањених, покашто и мртвих. Лакше је било обављати кријумчарење са аустриске на српеку обалу. Предмети за шверц нису били кабасти, па их је било могућно херметички затворити или у непробојне металне кутије, или у омању бурад. Алас чунарош, који је радио кецом, пошто је шверц сместио у чун, отиснуо се од аустриске обале, почео је вући по дну воде своју кецу и постепено се приближавао српској обали, каквоме издалека прегледном месту где му је било лако из свога чуна видети да ли има још кога осим онога са киме је уговорио да га чека. Ако је видео да нема опасности, он би увукао кецу у чун, брзо пришао томе месту, предао би шверц па, одбивши чун од обале, продужио радити кецом као да ништа није било. А ако су, кад је он пришао обали, одједном искрсли српски погранични стражари, он је кутију или буренце са шверцом одмах бацао у воду, па га после низ воду хватао рукама или „клоцером", кад је опасност прошла. Стражари су имали права терати кријумчара у царинарницу само онда кад би био ухваћен на делу са шверцом, а кад нема предмета, ни кријумчаревог признања, нема ни дела. За јед-