Општинске новине

Београд нег дашњи центар великог рибарства

431

иог старог аласа чунароша, чича-Габора, Мађара, са дугом и густом брадом у коју му је лице било обрасло, финанси су поуздано знали да се он од дужег времена бави о шверцовању аустриске робе између Умке и Београда, али га никако нису могли ухватити. Да би му онемогућила шверцовање, царинска власт му је наредила да не сме становати на другом месту до на једноме ћувику ислред саме финансиске карауле на Остружници; ова се налазила на једноме брежуљку поред Саве и имала је добар видокруг узводно и низводно. Мислило се да ће финансима тако бити лако водити надзор над старим и препреденим шверцером. Међутим, овај је ипак продужио свој стари посао и није у томе био ни једном ухваћен. Кад га је писац ових редова једном, ловећи лапташем' од Умке до Београда, срео и понудивши га ракијом запитао како иде посао, он је одговорио да ,,капље по мало, али за једно мирно и поштено шверцер данас је тешко радити.'' Опаснији је био сусрет са опаким кријумчарима ко]"и су обављали шверц са наше обале на аустриску. Требало је од њихове стране много дрскости и вештине па да преко дана, а да то не виде српски финанси, спроведу до обале и ту склоне од злих очију чопор свиња за шверцовање на пречанску страну, или по неколико буради шљивовице, које су, добро зачепљене, потапали у воду, чекајући мрачну ноћ па да их утоваре. Шверцерски чамац или дереглија нису били на томе месту, да то не би издавало ствар; они су имали доћи у глуво доба ноћи кад је требало шверц утоваривати и отиснути се од обале. Кад смо, ловећи ноћу лапташем, случајно наилазили, на такво место, не спазивши ни свиње, ни сакривене кријумчаре, они би се одједном, не страхујући од рибара, појавили из свога скровишта и код нас се распитивали да ли смо и где приметили финансе, где су се мимоишле њихове патроле и да ли смо приметили шта од интереса. Али покашто је то било опасније. Десило нам се, на пример, једном на Орлачи, да су се шверцери, и иначе убојице и лаки на крв, у току таквих разговора међу собом позавадили, потегли ножеве и остали да се међусобно на тај начин обрачунају, док смо ми безобзирце похитали својим чамцима и одбили се на воду. Није био много пријатнији ни ноћни сусрет са сремским кријумчарима, који су од нас тражили услуге, разуме се за добре паре, знајући да имамо право несметано се и ноћу кретати водом, па да би за нас било лако и без опасности, којима су они изложени, помоћи им у њиховом 1 послу. Разуме се да никад нисмо ни ми, ни икоја друга београдска лапташка партија пристајали на такве услуге, али их нисмо хтели ни смели ни потказивати аустриским ни српским царинским властима, јер бисмо при идућим риболовима имали великих неприлика не само са потказаним шверцерима,

већ и са осталим кријумчарским дружинама и на нашој и на аустриској страни, а зна се на какве се начине кријумчари знају светити. Дешавало се да је лапташка дружина, вукући чамце уза Саву ка својој мети, одакле ће почети лов, наилазила не само на непријатности, већ и на пријатности и олакшице. Од како су у Сави почели радити бродови, аустриског дунавског паробродског друштва, друштвени шлепови су посведневно вукли робу из дунавских аустриских и мађарских пристаништа за Босански Брод и Сисак. Јаки парни бродови „Кереш", „Кедеш", „Рустон", ,.Тетис", „Ереш"' и др. сретали су се свакодневно у Сави, на простору од Шапца до Београда, на коме су радили београдски аласи, вукући по 6—10 добро натоварених шлепова. „Рустон" је н. пр. стално вукао пештанско брашно за Брод и Сисак. Понеки од капетана брода је с времена на време допуштао аласима, не заустављајући брод нити му смањујући брзину, да се ухвате за који шлеп и да везани уз овај буду тако вучени докле хоће. То није допуштао сваки капетан, али онај са „Рустона" то није одбијао. Кад је са команде брода капетан руком дао знак да пристаје да се аласи вежу, оба чамца су хитро прилазила последњем шлепу, аласи би се чврсто ухватили шакама за горњу ивицу шлепа, или би на његову битву набацили унапред спремљену замку од конопца везану за чамац, па би тако приљубљени уз шлеп били вучени уз воду ка својој мети, стизали на њу много раније и били одморни за напоран рад који их чека одатле па до Београда. Покашто су доцније, захвални капетану што их је пре неког времена примио и вукао својим бродом, а спазивши издалека да се брод враћа низа Саву, аласи прилазили чамцем уз брод и на овај убацили по који комад лепе рибе, кечигу, смуђа или сомче, за бродску кухињу. Доцније су аласе примали у путу и бродови Српског Бродарског Друштва, али не радо и само по изузетку. Али таквих пријатних олакшица није било у ранија времена, кад о њима није могло бити ни речи. Морало се путовати пешке од Београда до Царске Аде, вукући чамце о својим раменима, боси или у тешким зимским алас* ким чизмама. Али то је ипак за аласе имало своје дражи. У путу су сретали или стизали своје познанике и другове, аласе са дунавског кеја, влакароше, струкароше, бубњарше, кецароше, или који лапташ што је дан-два раније отпутовао са дунавског кеја и већ лови онуда куда ће они имати да лове кроз који дан. Нагађало се који је чији струк, према величини и месту тикве на површини воде; који је онај што поред српске обале, уз брежину, вуче кецу или кусаку; који су то она два влакароша чији се чунови, један од другогз раздаљени за неколико метара, виде средином воде; чији је оно лапташ чија се два чамца, као две црне тачке, час удаљују један од