Општинске новине

432

Београдске олштинске новине

другога, час се састају насред воде итд. Оштро и извежбано око аласа распознавало је све то и на одстојању од 2—3 километра; кад се стизало наспрам познаника на води, или преко, на једној или другој обали, дигла би се ларма и дрека од поздрава, шала, задиркивања, покашто и аласких псовки. А то се дешавало целим путем 1 , јер је Сава у ранија времена била пуна аласа, па би и дуго путовање до Царске Аде прошло весело. у нади да ће „коцкање са Богом", како су аласи називали неизвесност и надање у своме послу, испасти у њихову корист. * * * Ево како је то у своје време изгледало и на какве се призоре и сцене наилазило ловећи лапташем низа Саву, од крајње узводне мете до београдског дунавског кеја. Кад се пред вече стигло на мету, одакле ће почети лов, на пример на Хап Царске Аде (узводни крај те аде), омиљену мету свих београдских лапташа из свих времена, одмах још пре но што се приђе обали ради „спремања конака", чамци би изашли мало више аде, наспрам Божића Врбака и разбацили лапташ ,,да се лови вечера." Тај је Хап увек давао по кога смуђа, протфиша, деверику и кечигицу, и једна или две „рине", свршене за неколико минута, увек су давале довољно рибе за аласку чорбу и ражањ. За време док су два рибара чистила рибу и престављали котао гвоздењак на ватру коју је један од кранцароша или пецкеша за тили час распалио на месту изабраном „за конак", у густој шуми недалеко од обале, остали су скупљали за ватру дрва којих је било у изобиљу. Густа шума и непроходни шибљаци покривали су пре светског рата целу Царску Аду, дугачку неколико километара и она је у то време била прави рај за београдске аласе што раде лапташем. Испод огромних старих храстова или брестова постављен је „лантук", врста заклона од ветра и кише, начињен од асура утврђених преко у земљу побијених „штагла", дугих мотака, недалеко од места где су уз обалу стајали навучени и за штагле добро привезани рибарски чамци. Велика ватра је чаробно осветљавала околни простор у шуми, а око ње је поседала „лапташка партија" од шест рибара, који један другоме додају бардак или боцу са „шњапом" или „мајком ракијом'", хвалећи њене врлине. У том је стигла и чорба коју је надгледао и досољавао лаптарош и, пробајући својом раширеном шаком пару над котлом, по томе што се пара лепи за длан, нашао да је чорба готова, за шта на онаквој ватри не треба више од пола сата. За то време, док чор5ба ври, већ је у дрвену карлицу насечен устајан хлеб у танким кришкама; лаптарош на њих прелије чорбу из котла, оставивши у овоме кувану парчад рибе. Аласи, обредивши се још последњи пут ракијом и сагледавши дно боце, седну око карлице прекрстивши ноге

по турски, па сваки пред собом кашиком! ситна издроби потопљене у чорби кришчице хлеба и на мештерову команду сви почну кашикама сркати чорбу из карлице. Кад је чорба покусана, лаптарош изручи из котла кувану рибу у карлицу; сваки од аласа узме себи које хоћг парче рибе и колико хоће, стави то одозго на велику кришку хлеба и слади га избацујући из уста крупне и ситне коске од рибе. Кад је и то готово, аласи се обраде крчагом савске воде и вечера је довршена. И сад је настајала једна занимљивост пре но што се леже да се спава. Седећи око велике ватре, која весело пуцкара и под великим брестом осветљује задовољна лица аласа, онај међу њима који зна лепо причати развеже своју врећу и прича своје доживљаје, спорове, подвале и др. раширивши дланове према ватри да се греју. Стари, омален и главати кранцарош Сима Шојка, кога су другови из милости звали „Крма-Баба", на место „Кума-Баба", због неке приче коју је радо причао о некоме своме кумству, пун прича и могућних и немогућних, почне их „вадити из вреће" и занимати другове који га непрестано задиркују и зачикавају, на шта им се он одазива онако како ое то чини са псом који режи кад не треба. Кад причајући он придрема, замени га други, на пример Триша Игуман, и то тако траје док се сва шесторица уморни не згуре поред ватре, покрију својим капутима или ћебетом и не пренесу се у царство снова, хрчући тако да ое то могло чути и на супротној обали. Није био редак случај да по некоме од њих за време хркања прогори чизма или капут, за шта се он сутрадан и не секира баш много. У таквој једној прилици, пре рата, кад је са својим лапташем и рибарским момцима преноћио у шуми на Царској Ади, спремајући се за сутрашњи риболов, писац је имао редак доживљај. Из густог мрака, кад се већ било вечерало и аласи се окупили око ватре,. одједном се позади њих појавио човек обучен у сељачке чакшире и гуњ, са великом шубаром на глави и опанцима на ногама, носећи под мишком неки пакет. Пришао је ватри, назвао Бога и упитао који је међу аласима тај и тај. Кад су му то момци казали, он је писцу пришао и представио се као Мика Симоновић земљорадник са Камичка (заселак на српској обали, наспрам узводног врха аде).. На питање откуд је он ту у то глуво доба, одговорио је да је прешао на аду у воденичаревој шикљи, да ое упозна. Донео је собом неколико последњих бројева енглескога листа ,,ОаЈ11у-Те1е§гарћ" да нам да на читање успут. Кад је са највећим чуђењем и запрепашћењем упитан од куда то и како је њему енглески лист дошао до руке, он је смешећи се одговорио да је то сасвим проста ствар, и прекрстивши ноге поред ватре, испричао нам своју историју. Породица му је била из околине Шапца, али стицајем прилика којих се писац