Општинске новине

436

Београдске општинске новине

други, па онда сома уз припомоћ још кога момка увале у чамац са свом пређом којом је омотан, и посао је свршен, сом је њихов. На месту где су широка сомовска уста просече се ножем мрежа, кроз отвор и уста рибе провуче ое крај јаког једека који се извуче кроз задњи крај вилице поред шкрга, једек се добро веже око вилице, сом се тим једеком извуче из лапташа и спусти се из чамца у воду, па се привеже са спољне (десне) стране мештеровог чамца ако је толики да не може стати у барку, и продужи се ловити. Местимице се зими, тако ловећи, наиђз на „кртог", гомилу рибе, обично шарана или кечига, који се једним потезом мреже дигне сав у чамце. Да се наишло на кртог, позна се по онима што чупају „дојнаку" при извлачењу лапташа из воде. Понека кечига се појави са забоденим кљуном у мрежу поред саме дојнаке, одмах чим штапци буду убачени у чамце; њих је таквих све више што се при чупању више приближујз средина лапташа, а руке оних што су на дојнаки искрваве се од бодљи на леђима и боковима кечига. Кад наиђе средина лапташа, мештеру и лаптарошу мора помоћи још који момак да гомилу рибе, заједно са пређом, из воде увале у чамце, пазећи при том да се пређа не распара од тежине рибе у њој. Таква једна „рина" исплаћује цео пут и за аласе прави је благослов божји. У своме рибарском животу писац је три пута наилазио на кртоге кечига, једном на Чеврнтији, између Шапца и Сремске Митровице, други пут на Малој Дубоки, трећи пут на Бајбоку, у Дунаву, више села Винче. Зими аласи што раде лапташем имају наду да наиђу на гомилу шарана, који на јаким мразевима у гомилама прилегну на дно реке, често на каквоме пруду, или по мангурама. То се дешава зими кад се шарану, како кажу аласи „укрути реп"; он тада отроми, не тражи храну и тражи своје друштво, па сви један до другог прилежу по дну реке на појединим местима. Кад на то наиђе лапташ, зграби одједном целу гомилу. Обично су тада сви ти шарани приближно исте величине, или је све сам „чортан", или је свз крупан шаран. Писцу се више пута дешавало да зими наиђе на такву гомилу. Једном је, у јануару 1911-те године, са својим мештером Шандором Кењом наишао, радећи између ледених санти на пространом плићаку испод ушћа Колубаре, на гомилу од преко 150 килограма шарана, од којих је сваки имао више од пет килограма. Другом једном приликом, са својим мештером Гашпарем, испод Умке, на Подринској, наишао је на гомилу шарана, међу којима су њих три, измерени скупа, имали тежину од 58 килограма. Дешавало се и то да се наиђе на толику гомилу беле рибе, да кад лапташ буде затворен, није могућно увући пређу у чамце, јер би се распарала од тежине рибе. На такву је гомилу наишао једном у Сави, на Петрацу, лапташ рибарског мајстора Луке Голубовића

Сл. 5. Крупни шарани ухваћени лапташем. (Лупура), па се риба морала најпре из лиша вадити у чамце мередовом, док пређа није била толико растерећена да се могла са заосталом у њој рибом увући у чамац. Али све су то изузетни и ретки случајеви; обично свака „рина", ако да рибу, даје по који комад, а с времена на време и по више комада уједанпут. Лапташ ради брзо па, количина рибе у барци непрестано расти: „једна по једна, па до Београда сто и једна", кажу аласи. Међутим, риба није све што лапташ ловећи хвата. Он зграби све што се нађе на дну воде по коме дрља и често аласима прирзђује изненађења. У ранија времена док дно Саве аласи, радећи деценијама својим мрежама, нису толико изгребали, лапташ је често вадио из воде мамутове кости; ове су тада ношене у Београд и ако су биле од интереса, продаване су музеју. Са својим старим мештером Гашпаром, са којим је радио више од двадесет година, писац је једном са дна воде дигао врећу пуну сегединске саламе; то је била кријумчарена роба коју је кријумчар пред изненадном појавом српских пограничних стражара морао бацити из шверцерског чамца у воду, да не би био ухваћен и кажњен. Други пут је, са својим мештером Николом Стокићем, дигао у једној рини пет џакова белога брашна, сваки од 50 килограма тежине; брашно је доспело на дно реке са једном дереглијом коју је подавила јака кошава. Сваки би, ко не зна ствар, помислио да такво брашно није више за употребу; међутим, оно је исто тако добро и употребљиво као и оно што се купи од пекара. Кад је џак потонуо у воду, у шему се одмах око брашна ухватила непробојна кора од теста, која остало брашно у џаку добро штити од даљег продирања воде, јер ова не може кроз ту кору да продре даље. Брашно је продато по цени нешто нижој од оне по којој би се купило код брашнара. Опет, другом једном приликом, пишчев лапташ је више Периља у Сави извукао са дна воде сандук пун флаша Бајлоновог пива. Непотребно је причати са каквом је радошћу