Општинске новине

Београд негдашњи центар великог рибарства

437

то дочекано од лапташких момака; добро зачепљене флаше нису се имале кад другојаче отварати, већ ударом флаше о канате чамца; грлић флаше је био разбијен, по неко парче стакла је упало у пиво, али то није ни мало сметало да свих двадесет и пет флаша буде попијено за 2—3 сата. Уста аласа била су искрвављена од стаклених шиљака на разбијеном грлићу, али на то се није ни најмање обраћала пажња. На Забрежу смо сазиали да је сандук с пивом склизнуо и пао у воду са шлепа Српског Бродарског Друштва за време путовања. Покашто је лапташ запео о какав ленгер са прекинутим ланцем на дну воде; ленгер би „вирањем" био ишчупан из песка у који се био зарио, извучен мрежом на површину воде и уваљен у чамац, па је лов продужен. Пропис је био да се тако извађен ленгер пријави власти, која је требала то објавити и тражити да се јави сопственик, а аласи би, кад се овај буде јавио, имали да од њега приме своју награду. Али тако никад и ни у којој прилици није рађено. Аенгер, који има приличну вредност, био би успут, или у Београду, испод руке продат лађарима, а добијени новац подељен на равне талове међу лапташке момке. Али најчуднији лов био је онај при коме је пишчев мештер Шандор Кења извукао лапташем више Дебрца, са дна Саве, цео целцат нужник са неког шлепа. Јака кошава га је одвалила са његовог постоља на шлепу и оборила у воду. Лапташ га је лепо обухватио и извукао до површине воде између чамаца; било је доста муке и тешких аласких псовки док се пређа ослободила нежељеног лова да би се рад могао продужити. Највећи непријатељ аласа што лове лапташем је ветар. Обичан ветар (бељак, сегединац, горњак, батлија) не смета им много; он само мало задржава или заноси у страну растављене чамце који између оебе вуку лапташ, али то се поправља или снажнијим веслањем, или држећи чамце не сасвим у низводном правцу, већ нешто у косо, према ветру који дува. Али кад почне дувати јака кошава, немогућно је одржати чамце на прописном растојању један од другога и у потребном правцу; лапташ се „пребацује", т.ј. пређа се набацује на горњаку и скупља се на гомилу, а лиш који треба да задржава рибу док се лапташ не затвори, избацује ову из пређе. Осим тога, разбеснели таласи убацују воду у чамце, који на њима играју као тикве. Тада се мора ићи крају, изаћи на обалу, па чекати да кошава стане. То чекање бива по који пут и по више дана, и то г }е оно што аласи проклињу. У таквом случају, пошто штаглама побијеним у дно поред Рбале, добро утврде барку и осигурају је да таласи трескајући је не побију у њој рибу, момци изнесу из чамаца на обалу све ствари

осим винтпана, изберу у шуми, у близини обале, подесно место заклоњено од ветра, направе ту од асура „лантук", па онда настаје чекање и извијање вратова у вис гледајући на врхове грмова да се види да ли ветар „маинише", малаксава. Да не би седео залудан, мештер би са секиром у руци, пошао да прокрстари по шуми, не би ли наишао на „сибовину", дрво од кога ће дељати иглице за крпљење лапташа. Момци би се разишли по шуми да накупе и у фашине вежу сува дрва за ватру, или да насеку мередовишта, или, ако је лето, да потраже дивљих крушака, дрењина, купина итд. За то би се време распалила ватра, очистила риба за чорбу или би се спремали мали ражњеви за рибу. Гвоздењак се постави над ватру, окачен о „драјфус", троножац од дренових штапова повезаних на своме горњем крају. За пола часа од кад је над ватру обешен котао, аласи су већ поседали унаоколо око карлице са чорбом и отпочели по њој веслати кашикама. После тога настало би дуго спавање без раздела. По адама, растуреним по Сави од Шапца до Београда, била је у ранија времена густа шума од растових грмова, високих прастарих брестова, јасенова, грабова, топола и др.испод којих се могло склонити од ветра и кише каоу соби. За писца је увек било велико задовољство и право уживање кад је, принуђен кошавом, морао на лепој некадашњој Прогарској Ади проводити по 4—5 дана, уживајући у прашуми и у џунгли каква јз у оно време ту била, посматрајући шта ту раде веверице, ласице, видре и дивље мачке, копци и јастребови, а ноћу лежећи уз ватру поред својих рибарских момака, слушајући хујање ветра, крхање таласа о обалу, или потмуло лупање точкова каквог ноћног парног брода који у тај мах пролази поред аде вукући теретне шлепове и стењући од терета и напора да савлађује таласе и ветар. У праскозорје, кад се почну нејасно оцртавати силуете грмова, отпочео би концерт птица којих је била препуна шума и које ту никада никакав ловац није узнемиравао. Тада би се устало на ноге, добро протеглило, навукле би сз на ноге високе аласке чизме; мештер би изашао до обале да види да ли је ветар слабији и да ли има изгледа да ће у току дана престати, па би се враћао ватри брижно вртећи главом. Онда би се уз ватру престављала велика лимена џезва за врућу ракију, у коју би мештер топио шећер изгорен на усијаној оштрици секире. А после тога настало би опет бескрајно чекање и измишљавање чимз да се прекрати време. Дешавало нам се да, поред све те романтике и идиле, ту на ади гладујемо по 2—3 дана. Хлеба је нестало, а без хлеба није нам вредила ни риба из пуне барке. Порзд све одважности, окретности и сигурности лапташких момака у маневрисању чамцем и по