Општинске новине

Београд негдашњи центар великог рибарстга

439

леже испружени по опалом лишћу испод виооке тополе, чекајући ноћ па да сз крену да „подлове" метове око Циганлијз пре но што на њих стигне велики алов који су из свога склоништа видели да јз то по подне прошао идући навише; „подловити" значи скупити рибу на мету кришом, испод места где је већ заузео позицију велики алов, прз но што овај почне ловити на томе мету. Аловски момци ћз псовати све на свету кад својим великим аловом не извуку ништа, а по траговима стопа на мокром песку буду распознаће да су ту мадровци мало пре њих взћ свршили работу. Ако је лапташ ловио са „велике воде", тј. левим рукавцем Савз поред Циганлијз, наилазио је на мет „Међицу" где јз алов мајстора Живка Брке, са мзштером Иваном Шокцем, такође заузео позицију и чекао мрак. Пролазећи са својим лапташем поред тога мета, писац се увек сзћао доживљаја који је ту некад имао једне ноћи у друштву својих пријатеља професора Богдана Гавриловића и поч. Милана Капетановића. Дошавши ноћу на тај мет, у њиховом друштву, забацио је велики алов и надао се маси бзле рибе, на какву је обично ту наилазио. Али кад је алов био већ више од половине привучен крају, на лепој месечини каква је била, запазило ое са обале како се аловска кеса (секл), још далеко на води, надула и да у шој има нешто тешко. Рачунајући да је то гомила рибе, момци су боље запели да кесу привуку крају, али кад су је привукли, у њој сз на место рибз указало пуно буре од пет акова. Аласи су се, мислећи да је у бурзту швзрцерска ракија, још вишз обрадовали ио да је кеса била пуна рибе, али јз било велико разочарење кад се видело да буре нема ни чзпа, ни врања и да је пуно савске воде. Од њега не само да се није видела корист, взћ је причинило и ту штету што је својим котрљањем по мрежи тежином сметало да алов иде правилно, па је испустио рибу коју је био опколио.

Сл. 8. Мадровци са својим аловом салећаком

Сл. 9. Лов трбоком. Кад се лапташ терао „малом водом", т.ј. савским рукавцем са десне стране Циганлије, и ту се могла терати по нека рина, али врло пажљиво, због подводних клада на дну Саве. Ако је то био пишчев лапташ, а писац је за више од двадесет година држао под закуп риболов „Вилиман", удаљен свега стотинак метара од савске обале, одмах вишз Чукарице, онда се обично свраћало и на тај риболов, па ако барка није взћ била пуна савске рибе, забацивао би сз у дубок Вилимански вир лапташ као алов и барка би се допунила ту уловљеном рибом. За тај вир, у оно време дубок 14 метара, вззана је још једна писцу драга прератна успомена. Једног дана ловио је у виру великом кецом, опет у друштву свога драгог пријатеља професора Богдана Гавриловића. Професор Гавриловић, који је за врзме док се кеца вукла по дну, седећи у чамцу нешто читао, видећи у један мах како је тешко мрежу пуну муља из те дубине извлачити, прискочи писцу у помоћ, али заборави да скинз с носа свој фини златан цвикер. Како се, помажући да се мрежа извуче, био нагао из чамца, цвикер падне у воду и нестане га у дубини. Ту није било помоћи и по свршеном лову професор ГаЕриловић је отишао кући очајан што је изгубио једну своју драгоцену и корисну ствар. Али после неколико дана писац му је приредио пријатно изненађење: донео му је кући његов цвикер за који је он држао да је за навек изгубљен. Ловећи рибу на месту где је цвикер потонуо, писац га је мрежом извукао из дубине, заједно са једним крупнијим сомчетом, забоден у грудву земље коју је мрежа такође извукла. Профзсор Гавриловић је о томе, као о чуду нзвиђеном, причао свима својим познаницима, али са једном малом варијантом: да је оно сомче било прогутало цвикер који је нађен у његовом желудцу кад је било ухваћено и спремљзно за чорбу. На Вилманском виру се у оно време могло добити крупних штука по 5—6 килограма ко-