Општинске новине

440

Београдске општинске новине

мад, лепих смуђарака, сомчади, протфиша, беле рибе, а понајвише чортана и осредњих шарана. Доцније је на Вилиману подигнута и рибарска кућа, у којој се са лапташким момцима често преноћивало. Вир постоји и данас, али у њему нема више рибе. Дуж српске обале испод Чукарице, па редом поред Шест Топола, жељезничког моста, стрме савске обале поред баре Венеције, између савских штегова и шлепова што су се утоваривали храном, чучао је непрегледан низ пецароша, међу којима су, као највенггаји, заузимали прво место некадашњи београдски цигани свирачи. Вративши се пред зору у своје циганске страћаре, после свирања по београдским кафанама где се увек могло наћи љубитеља њихове музике, они, пошто су мало одспавали, навлачили би старо одело, па би боси са загрнутим рукавима од кошуље, са пецачким штаповима у руци, одлазили до савске обале поред Венеције, натицали би на удице ваљке од кукурузног брашна које су им жене спремиле у очи тог дана, и одмах отпочињали пецати. Пред вече би се враћали кући носећи у мередову по неколико крупних шарана, које би успут продавали. Лапташ је већ прошао испод савског жељезничког моста. Ту су се одмах могле запазити струкарошке тикве старог аласа чунароша Тодора Циганчета, црног као циганин, чија је рибарска колеба била одмах ту на обали. Мало даље се могао стићи стари и вешти савски влакарош Тоника Балгач, звани Шустер—Тоника, стари рибарски мајстор код когајеписац учио рибарски занат; он је сасвојим сином Кориком обично радио влаком око београдских савских бродарских штегова и шлепова, на местима где други влакароши нису смели радити, бојећи се да не распарају пређу о какав ленгер или други какав потопљен предмет. Тоника је на томе кратком простору од Чукарице до ћошка београдског града провео свој дуги рибарски век и познавао на томе простору сваку стопу.

•• \ * Сл. 10. Сушење и рихшовање великог стр%ка.

Кад би лапташки чамци, преставши ловити чим су прешли доњи крај Циганлије, возећи завоске на дунавски кеј, прошли и бару Венецију, прошли би поред тиквара негдашњих рибарских трговаца Петка Трајановића, ЋорПере и Антонија Попа, који је доцније преселио своју тиквару и рибарску радњу на дунавски кеј. Ту су, на томе простору наилазили на чунароше који бућком маме сома на оштру удицу са мамцем што виси испод чуна, или на по кога од њих што „черенчи" на сред Саве, покушавајући да черенцем напипа шарана на дну реке. На простору између савског моста и дунавског кеја врио је аласки живот. На кеју, на који лапташ стиже из Саве са пуном барком шарана, сомчади, смуђева, кечига, мрена и свакојаке беле рибе, затицао је читав вашар од рибарских трговаца, аловских и лапташких момака, влакароша, струкароша, бубњароша, царинских стражара, полициских органа и света из околине или из вароши који је ту дошао да гледа тај чудан вашар и вреву. Кад је писац, на Ваведеше 1911 године ту на кеј довукао сома од 102 килограма, кога је дан пре тога са својим „Сузовцима" ухватио лапташем у Сави испод ушћа Колубаре, и о томе депешом известио са Умке београдске рибарске трговце, чамце и сома је на кеју дочекала маса света да то види. Радили су и фотографи и понеки од читалаца овога чланка познаће на фотографији по кога од својих некадашњих, данас већином изумрлих познаника који су сома ту дочекали. Понеки ће се од старијих Београђана и данас сетити аласке вечере која је на Св. Филимона, сутра дан по Ваведењу, приређена код „Коларца", у част тога сома. Такви крупни сомови се до душе и данас с времена на време лове у Сави и Дунаву око Београда. Разумљиво је да за ту крупну рибу, старију свакако од свих насипа подигнутих у последње време за осигурање од поплава, не важи оно што се истиче као један од важних узрока опадања рибарства у Сави и Дунаву и о нестајању појединих врста риба због тих осигуравања. Данашња крупна риба је дошла на свет много пре тога, расла деценијама је и исхрањивала се у текућој води и њена егзистенција није у вези са оним што се збива у ритовима. Осим тога, многе од крупних риба долазе у наше воде и са Доњег Дунава, где их има у много већем изобиљу. Стога се оне хватају и у београдским водама и, у колико се тиче сома, и не сматрају се за неку особиту реткост. За осталу рибу то не важи и њен мањак се осећа сваке године све више. У томе погледу, као и у погледу савског и дунавског рибарства уотпте, у праву су они што жале за старим добрим временима. Михајло Петровић проф. Унив. у пенз.