Општинске новине

454

Беог радске општинске новине

лолетници искоришћују ради дотеривања своје гардеробе, кревета и за купаше. Недељом су још слободнији. Устају око седам часова, а после доручка иду у цркву, где остају читава два сата, слушајући прво службу Божију, а затим проповед. Од 10—12 је шетња и игра, а око 12 је ручак. После тога краћи одмор и игра, а онда у 15 сати ужина. Остатак слободног времена проводе у читању разне лектире, писању писама, дневника итд. Васпитачи им посвећују сву своју пажњу и са њима су, тако рећи, увек у додиру. И поред тога дешава се да васпитачи наиђу на извесне тешкоће, па, у колико их они сами не могу да отклоне, држе се по њиховом предлогу конференције управе дома, на којима се доносе потребни закључци. У дому је примерна дисциплина. Свака повреда исте казни се, у лакшем случају опоменом, забраном писања дневника, писама итд., а у тежим случајевима — заустављањем напредовања у занату и ћелијом. Задржавање у дому је одређено одлуком суда, но оно може и пре престати ако малолетник покаже да то заслужује, и ако то управа дома препоручи. То је тако звано условно отпуштање, т.ј. малолетник, који је иначе постигао успех у занату и школи, пушта се раније на слободу под условом да је не злоупотреби, па ако услов протече у реду, онда му се остатак времена опрашта. Тај систем, који се са извесном разликом примећује и код одраслих, показао се као користан и успешан, јер је у последње време био само један случај опозивања, и то само зато што малолетник није хтео да прими посао који му је дом нашао. Наравно, васпитач у овом случају остаје у вези са малолетником, како би му био на руци и помогао га у извесним стварима и како би се знало да ли је поправна мера успела и колико.

Остали малолетници пуштају се по истеку рока означеног у судској одлуци; но и са овим малолетницима, кад изађу из дома, васпитачи остају у вези, како би се знало да ли је од рђавог малолетника постао користан члан друштва. И поред свестране бриге дома деси се да напори дома остану узалудни, те да се пуштени малолетници враћају понова на принудно васпитање; но ти случајеви су ређи, јер од три генерације малолетника, којих је било укупно преко 500, враћено је понова у дом свега 42 малолетника, од којих се добра половина после дуже бриге поправила и трајно оспособила, а остатак је пропао и завршио по разним казненим заводима за одрасле. Ако огаптина жели да збрине велики број своје деце, која се вуку не само по улицама већ и по кафанама, где продају разне ситнице као што су: пертле: ножиће, цвеће ит.д., крајње је време да што пре приступи изради модерног дома за поправку својих малолетника, који би могао да прими бар 200 лица. У противном, ова улична деца ће и даље престављати ругло престонице, јер ће по старом продужити своје лутање и беспосличен>е, а пресуде судова за малолетнике остаће мртво слово на хартији, само зато, што постојећи домови немају довољно места, а што је од велике штете не само за малолетнике и њихове породице већ и за друштво, које, уместо исправних грађана и спрекних занатлија, добија покварене и опасне преступнике, па можда и злочинце, са којима ће увек имати кубуре или, у најбољем случају, непријатности. Дгр Басидије Зиндовић судија