Општинске новине

462

Београдске општинске новине

дивнијег мора! Како тек мора бити дивно кад овде влада „лиакада", што у овом локалном термину значи леп сунчани дан, — ни одвеН топао, ни одвећ хладан, — кад се мирис мора нарочито осећа. Тад Солуњани, и богати и сиромашни подједнако, уживају гледајући плаву морску пучину. Ксенофон у „Анабасису" (а стварно , ,Катабасису") описује тежњу Грка који су служили у Кировој војсци да што пре стигну до мора, које је за њих значило спас. Та тежња, и после велика радост, — све је то нашло свој израз у страственом поклику ових војника: „Талата, талата" (Море, море). Ко види Солунски залив тај са истим побожним и радосним одушевљењем може поновити ове исте многозначајне речи „талата, талата", нарочито кад га посматра са места на ком се налази овај манастир. Иако од сто Грка у Солуну деведесет говори по који страни језик: француски, енглески, немачки, талијански, — шофери у аутобусу манастира Владатона као да нису знали ниједан страни језик; па ипак онда, кад је једном од њих прекипело, викнуо је из свег гласа: „пјат"..., пет... Рус. Па да, тако се стиче познанство на све стране света, у новој диаспори народа... * Немиран је путник у Солуну док још није видео Атину! Неки глас скандира и непрестано му на ухо понавља: „Атина, Атина"... Умири се тек онда кад се после гужве и вике солунске станице попне у воз који га коначно повезе жељеном циљу. Равница по којој Вардар, широком делтом, промиче мору сва је зелена. Трава је свежа, као да је умивена. По њој пасу стада говеда, оваца. Једна слична слика замењује другу. Врло често, од самог почетка па до краја пута, у овој прекрасној земљи падају на памет песникови стихови (^. В. КапсЗз) из заносне химне природи: „Тће \уопс!ег!и1 луог 1 с!" ,,Огеа1, \^јс1е, Беаи1Ј{и1, №оп (1ег{и1 л^огШ, XVић 1ће шопс1ег{и1 ша1ег гоипс! уои сиг1ес1, Апс! \уопс!ег{и1 ^газв ироп уоиг ћгеаз1 \Уог1с1, уои аге ћеаиШиНу Јгеббес!." Трешње и бадем расцветани, маслинаискићена прекрасним новим зеленим лишћем, а над свим тим, високо горе, небо тако изванредно прозирно, светло, у најлепшим плаветним тоновима који се могу замислити. Кад су се показале прве контуре планина, у први час није било јасно је ли то још увек небо, које се, попримајући посебне форме, у новим благим, нешто тамнијим нијансама, спустило на земљу, или су то те заносне грчке планине, које сваки човек од свог најранијег детињства носи у својој души, као елементе оних чудесних бајки, везаних за прве основе наших културних спознаја о прошлим, великим временима,

у којима је фантазија људска стварала чудеса од лепоте у песмама и причама, тајанственим веровањима о великим и изванредним делима људи полу богова. О Л И М П Кад се из тајанственог плаветнила појавио Олимп, нешто детиње и благо прелетело је преко лица људских. И то, а не само грчка филозофија и историја, и то је ,,ип §гапс1 гшгае1е §гес", који у истом осећању веже све људе, ма које нације били, и ма откуд долазили: да ли са мрачног севера, земаља магле и снега, или са јужног Карста. Колико се то пута осећа, и како је то велик капитал ове земље. Олимп је овде сав у небеским висинама, само за једну нијансу тамнији од неба. Врхови су му прекривени снегом. Види се већ пре но што се стигне до мале станице „Катарина", а кад се воз заустави пред овом станицом, онда стоји непосредно насупрот Олимпу!!.. Узбудљив је поглед, нарочито за нас, на Вардар, дивна су грчка поља којима се дотад пролази, али је поглед на Олимп нешто сасвим ново, једно откриће чија величина има неизрециве садржајности. Он нема ништа заједничко ни с огромним швајцарским планинама, које импресионирају тамним, скоро модрим плаветнилом својих боја, окомитим литицама према језерима и низинама; то нису ни тамно сиве планине нашег приморја; то су планине нежне плавичасте боје Јонског мора. Тамо где су облаци пали на Олимп једва се може разликовати где је планина, а где небо. Нежна боја планине богова прелази у подножју у нежну боју поља на којима се зелени прва пролећна трава... Све су боје етеричне... Врхови Олимпа дижу се према небу лаки као песма. Очи га траже док га год могу видети, а тек онда могуће је обратити пажњу на све остало: море чијом ивицом воз јури, тајанствене теснице нових речних долина, друге планине. II АТИНА - ГРАД Уметник тражи да види Атину: Фидија, Перикла, Сократа, Атину тајанствених мистерија. То је Атина Акрополе, Атина старих споменика, музеја и библиотека у којима је прикупљено невероватно благо старине; али живот тражи да се види и упозна и Атина наших дана, Атина наследница старе Еладе и Атина велики модерни град, који има своје законе живота и живљења. У колико нисам успела да видим сама и да сама осетим пулс живота нове Атине, употпунила сам оним што сам накнадно ви-