Општинске новине
Солун и Атина
461
пенцима, мале кућице с решеткастим прозорима, мале кафанице у којима безбројни гости вичу и играју карата. Сасвим близу, идући улицом која се стрмо пење према брегу, долази се и до другог римског споменика, који је као и ова капија подигнута у IV веку пре Христа, — до огромне кружне грађевине коју су хришћани претворили у цркву — Св. Ђорђа — Турци у џамију, а у којој се сад налази Византијски музеј. ВИЗАНТИЈСКИ МУЗЕЈ Утисак ове грађевине са целокупном њеном скромном околином, поломљеним колонама, деловима статуа, крстионицама око ње, високим дрвећем, — које повећава њену суморност издвајајући је из њене непосредне околине, — веома је импресиван. Музеј који је смештен у њој прави више утисак запуштеног храма у ком је све испретурано; изгледа као да је целокупан рад стао на пола. Окамењени споменици још чекају да буду уздигнути на своја постоља, дебели слојеви прашине у миру покривају витрине с вазама; високи мозајици по сводовима гра^ђевине чине њен дијаметар још већим. Све је у њој контрастно, чудновато. Скоро збуњен излази посетилац идући за чуварком која пред њим нанулама, чији звук одјекује по великом простору, струже столетњу прашину. Кад се изађе и седне у двориште, с погледом упртим у ону хрпу изломљеног камења, — безбројне делове најразличитијих споменика, — уочи крст на улазу, високи минарет са стране, дух сам, — а да га и не шаљемо, — оде у контроверзе векова... Мени је пао на памет Београд и његове промене. Нису ли старе грађевине његовог Града исто овако мењале своје спољашње симболе?! Стари богови ,па крст, па полумесец, и опет крст. Али све то нису ипак песимистичне мисли, јер човек се, поред свега тога, отима, живот се наставља пролазећи кроз нове и све новије фразе. СВ. ДИМИТРИЈЕ Надалеко је позната знаменита солунска црква посвећена градском заштитнику светом Димитрију. Та огромна грађевина, која је као и црква св. Ђорђа, сва опкољена малим кућицама, налази се у другој споменутој главној улици Солуна, улици св. Димитрија. Пожар ју је страховито оштетио, али се по који мозајик ипак сачувао. Мали модел у Црквеном музеју показује шта би ова црква морала да буде. Али и овако, полуразрушена, с делимичним рестаурацијама, већна први поглед дубоко се усеца у памћење — и изванредном естетиком своје унутрашње раздеобе, и својом елегантном и импозантном величином. Огромне колоне, њих шесдесет на броју, које су делиле цркву у три дела, још леже по великом простору цркве. Па ипак изгледа као да нису
изгубиле животну снагу. Изгледа као да ће се сад саме дићи и стати на своје место. Има нешто моћно што је архитекта улио у њихов мермер и што овим колонама даје животну снагу, и након толико векова, и овако полуосакаћеним. Гроб св. Димитрија, који се налазио у првом делу цркве, сад је празан. Свечево је тело пренето на друго место. Две огромне размакнуте плоче означују његово некадашње место. ТВРЂАВА Сужујући се све више, вијугајући и пењући се све окомитије, путеви воде од цркве св. Димитрија на сам врх, према солунској цитадели и малом манастиру Владатону. Наша рестаурисана и скоро подмлађена Тврђава нема ништа заједничко са овим старим зидинама на којима је време напра,вило огромне пукотине, изглодало и окрњило врхове. Солунска тврђава изгледа као пројицирана авет, као слепи миш који се у лету зауставио на највишем врху и ту залепио тако да га никакве силе не могу откинути. По огромном простору који тврђава у себи затвара (попут простора што га у себи затварају смедеревске куле) жесток и бесан, као да је сад пуштен из Еолове мешине, дува силни ветар и собом све носи. И тако се овај прастари град у својој старини потенцира у својој тврђави — чак и што се природних елемената тиче. Нема ту места за медитације, ни шетње, ту је вечност ударила свој печат на брисаном простору, — дозвољавајући само један поглед и ништа друго преко тога. Полукружна улица која води уз тврђаву припада сиротињи, безименој, ничим неупоредивој сиротињи. ВЛАДАТОН Сасвим при крају налази се улаз у прастари манастир. Чудесан мир влада у његовој старој црквици, пуној икона разних богоугодника пред којима горе безбројне мале свећице. У врту високи чемпреси шуме као одјек оном хаосу који влада у суседном тврђавском простору; па ипак је тај шум далеко блажи, он не плаши, он угађа слуху, прати и одвија мисли док око има пред собом слику која се у животу често не сусреће. Човек увек треба извесну накнаду за оно чега се одрекао. Свети људи, „отшељници" из живота, градили су обично своје манастире на таквим местима која су својом лепотом, складном хармонијом дана и ноћи, надомештала оно што су у животу губили. Такво је и дивно место на ком се налази последњи солунски манастир. И град са својим улицама, широким и дугачким кејом, и зелена околина, и дивни, моћни Солунски залив све се обухвата једним погледом. Ситна киша борила се са сунцем. Магла је застирала Олимп тако да се уопште није видео. Па ипак, скоро да никад нисам видела